TEOFIL PANČIĆ - Pet miliona u pogrešnom vozu

Piše: Teofil Pančić
Kolumna za portal Radija Slobodna Evropa, 1. 2. 2020.

Ne kaže se bez razloga da kada uđete u pogrešan voz, sve usputne stanice su takođe pogrešne. Nema vam, dakle, druge nego napolje, pa u suprotnom pravcu. Ali, inercija pogrešnog pravca je čudo, nije joj se lako odupreti.

Izvitoperavanje svih demokratskih standarda na srpskoj političkoj sceni poslednjih godina tome je najbolji dokaz; zapravo, sad se već došlo i do neobičnih aberacija najelementarnije političke i društvene logike. Najnoviji primer te vrste došao je iz pomalo neočekivanog pravca, mada se i to, kad pogledate, uklapa u obrazac.

Naime, sve je mutno i sve je čudno u vezi s odlukom udruženja Jedan od pet miliona da izađe na izbore braneći ideju bojkota izbora.

Za početak, pre nego što uopšte dođemo do same odluke: šta je samo to udruženje? Ko ga je osnovao i registrovao, i s kojom vrstom legitimiteta?

Protesti od prošle zime, prvih meseci relativno masovni, okupili su nezadovoljne građane koji jesu ili nisu bili pristalice određenih političkih stranaka, ali svakako niko od njih nije izlazio na ulicu jer ga je "organizovalo" nekakvo fantomsko udruženje, za koje retroaktivno "saznajemo" da je zapravo stajalo iza protesta.

Drugim rečima, bez obzira na formalno-pravne začkoljice, ova registrovana grupa građanki i građana prisvaja političko nasleđe koje teško da može da joj pripada.

I to je već samo po sebi dovoljno mutno, to retroaktivno samolegitimizovanje kroz pozivanje na, najblaže rečeno, netransparentne i neubedljive zasluge za nešto što je bilo prevashodno akt građanskog samoorganizovanja.

Sada to udruženje pompeznog imena, za koje svaki od prošlogodišnjih demonstranata intimno oseća da mu pomalo pripada – i da je, shodno tome, pomalo opljačkan – izlazi na izbore koje glavnina opozicije bojkotuje (ostavimo sada po strani pitanje umesnosti i efikasnosti samog bojkota), što već zvuči dovoljno neobično.

Ne zato što ne bi bilo i nekih drugih opozicionih faktora, i to ne samo iz "dvorske opozicije", koji će ipak izaći na izbore, nego zato što nešto što se zove Jedan od pet miliona ipak treba da predstavlja neku vrstu "opozicionog mejnstrima", jer je to njegov politički izvor i koren, toliko valjda svi pamtimo?

Ali, i to je minornija neobičnost u poređenju sa objašnjenjem ovog iskoraka u pravcu suprotnom od vlastitog političkog porekla. Izlazak na izbore, dakle, objašnjava se time što su izvesne druge stranke, inače ne baš velike i bitne, rešile da izađu na izbore, što je protivno onome što bi "trebalo" da rade, pa će ih udruženje Jedan od pet miliona... šta tačno? Uterati u laž? Dovesti u nepriliku? Kazniti tako što će i ono izaći na izbore, pa im "pokupiti" opoziciono nastrojene glasove onih birača koji nisu za bojkot?

Ovakva logika nikome nije jasna. S obzirom da su mnogi najistaknutiji aktivisti narečenog udruženja studenti, možda bi imalo smisla upitati ih na kom se tačno fakultetu izučava ovakva logika?

Kako god bilo, i mnogi osnivači udruženja istupaju iz njega ne slažući se s ovakvom odlukom, drugi joj osporavaju legitimitet na druge načine, između ostalog i nastojeći da nastave seriju uličnih protesta po gradovima Srbije, ma koliko da su oni odavno utišani i proređeni, možda i obesmišljeni, ne zato što se ne bi imalo protiv čega protestovati – naprotiv, razlozi su već hiperinflatorni – nego zato što više niko ne razaznaje ko, kako i kuda te proteste vodi.

Razume se, neće bilo kakva odluka jedne polufantomske grupe građana odrediti sudbinu, smisao i domet bojkota izbora, ali je ona, u svoj svojoj raskošnoj logičkoj kontraindikovanosti, veoma simptomatična za sadašnje stanje opozicione scene u Srbiji, koje se uglavnom može opisati kao: ne znaš ko koga i zašto, samo znaš da svi zajedno jure zatvoreni u pogrešnom vozu, onom čije su sve usputne stanice nužno takođe pogrešne.