TEOFIL PANČIĆ - O »želji da virus pobedi«

Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme'', 22.4.2020.

NEKAKO SMO USPELI DA AKTIVIRAMO GOTOVO SVE ONE MEHANIZME KOLEKTIVISTIČKOG PRITISKA KOJI SU HEGEMONI FAKTOR U DRUŠTVU BAR POSLEDNJIH TRIDESETAK GODINA, A MNOGI OD NJIH VALJDA I VEKOVIMA

Na kraju prošlonedeljne kolumne obećao sam nastavak, jer smo otvorili temu odviše složenu i važnu da bi stala na jednu novinsku stranu. Ali, šta je uopšte ta tema, mimo svog neposrednog povoda u sadašnjosti, te realnih ili nategnutih paralela sa dešavanjima iz naše nedavne prošlosti? Recimo da je to odnos, više dijalektički nego merkantilni, između straha, opasnosti, poslušnosti i slobode, a sve to u "ekstremnim" egzistencijalnim prilikama poput vanrednog ili ratnog stanja.

Nastavljamo priču, kao što sam nagovestio, s nečim najbližim ekstremnom poremećaju svakodnevne životne rutine što su neposredno na svojoj koži osetili i doživeli građani i građanke Srbije koji ne pamte Drugi svetski rat. Dakako, radi se o NATO bombardovanju iz proleća 1999. godine.

Kao što je kovid-19 za ogromnu većinu nas bio apstraktan sve dok nije doslovno ušao i razbaškario se po Srbiji, tako je i bombardovanje mnogima, čak i vrlo pametnim ljudima, na moje čuđenje, bilo nezamislivo doslovno do trenutka u kojem je počelo. A onda je nastala panika... Ili barem, nazovimo to tako, erupcija prekomernog straha. Šta znači da je neki strah "prekomeran"? Znači da je disproporcionalan realnom stepenu opasnosti, da je izrazito precenjuje. Sećam se stresnih razgovora s nekim prijateljima i poznanicima koji dan pred bombardovanje: prvo su negirali da će ga uopšte biti, a ako bih ih ubedio da hoće, počeli bi da paničare. Zašto? Zbog slike u glavi kakvu im je sam taj pojam stvarao, a koja je bila dodatno pojačana lokalnom režimskom propagandom; a ova je, propaganda, potmulo delovala i na mnoge koji su sebe gordo smatrali protivnicima režima. Taj zamišljeni praprizor bombardovanja koji je stanovao u (pod)svesti mnogih nazvao sam "šesti april 1941": lele, dolaze štuke i meseršmiti da unište grad i pobiju što više ljudi! Spasavaj se ko može!

Idemo koji dan, nedelju, mesec u budućnost. Odlučio sam odmah, i držao se toga do kraja – a svih sam tih 78 dana proveo između stana u Zemunu, devojčine sobe na Konjarniku, redakcije u Mišarskoj i stanova mojih prijatelja po gradu – da neću nikada ići u sklonište niti činiti bilo šta slično tome, nego da ću, u smislu ponašanja u svakodnevnom životu, "ignorisati" bombardovanje koliko je god to moguće. Zašto sam činio tako? Jedna je mogućnost da sam bio ludo hrabar. Odbacuje se kao besmislena. Druga je mogućnost da sam prosto bio lud, da nisam znao šta činim. Odbacuje se kao neosnovana jer se pokazalo da mi je procena bila savršeno na mestu. Ostaje, dakle, treća mogućnost: realno sam procenio stepen opasnosti po sebe i svoju najširu okolinu. Zaključio sam da ta opasnost, doduše, nije nepostojeća – tamo gde ti bombarderi puni tereta lete nad glavom opasnost ne može biti nepostojeća – ali da je veoma mala; dovoljno mala da mogu da je zanemarim u praktičnom životu.

Šta je mnoge, naročito u početku, sprečavalo da zaključe nešto slično ovome – pa raspolagali su, dođavola, istim parametrima?! Nisam ja znao ništa što nisu i drugi znali! – nego su panično begali iz grada, zavlačili se u podrume etc.? E, to je ono što nazivam udeo ideologije. Naime, realno procenjivanje karaktera i osobenosti "NATO intervencije" bilo je u izvesnom smislu reči politički nepodobno i nepoželjno, upravo "nepatriotsko". Jer se kosilo sa zvaničnim narativom da, evo, dolaze genocidni zlikovci da nas sve pobiju. Ako biste zaključili da bombardovanje iz 1999. baš i nije u "žanru 1941", značilo bi to da subvertirate jedini legitiman patriotski narativ, štaviše, da ste ravnodušni, ako ne i pristalice bombardovanja. A po svoj prilici i "lokatori", jašta. Rečnikom današnje bolesne propagande – uostalom, dirigovane od istih aktera kao i tada – reklo bi se da "želite da virus pobedi".

Rezime bi, dakle, bio ovaj: oni koji su "paničarili" ponašali su se pogrešno sa stanovišta snalaženja u prostoru realnosti, jer je stvarna opasnost kojoj su bili izloženi bila takoreći zanemarljivo mala, ali su se istovremeno ponašali sasvim ispravno sa stanovišta oportuniteta, tj. snalaženja u društvenom prostoru, dakle, makar i nenamerne i nesvesne lojalnosti zvaničnom narativu: oni su, dakle, a ne ovakvi kao ja, bili "ispravni građani". Banalna istina je da je bombardovanje bilo nešto drugo od onoga što je zvanična priča propisivala da jeste, ali je jedino ispravno bilo držati se poželjne Priče kontra nepoželjne faktografije. Drugim rečima: možda je stvarnost bila na mojoj strani, ali ko sam ja da tako slobodno i samovoljno raspolažem stvarnošću i upravljam svoje životne postupke prema njoj? Nije li to individualistički hibris? Ne bi li bilo rodoljubivije podleći zvaničnom narativu, pa makar i sa svim njegovim fantazmagoričnim preterivanjima? Kakav je da je, "naš" je... Većina, naposletku, u dubinsko-psihološkom smislu nikada ne greši, čak ni kad je činjenično gledano u krivu.

Uzgred rečeno, mene bombardovanje 1999, sve sa svojim virtuelnim aspektom "apokaliptičnosti", nije zateklo baš sasvim nespremnog, jer sam prošao kroz delove ratne jeseni 1991. u Zagrebu. E sad, u samom Zagrebu, osim raketiranja Banskih dvora sedmog oktobra, nikakvog stvarnog rata nije ni bilo (za razliku od mnogih hrvatskih gradova, naročito po Slavoniji i Dalmaciji, koji su i te kako stvarno razarani), ali je koreografija ratnog sukoba bila vrlo strogo i dosledno sprovođena (iz političke potrebe, jasno), sve sa uzbunama, skloništima, zamračivanjima, sveopštom paranojom na makro i mikronivou, te sa podmuklim legendama o zlim "jugosrpskim snajperistima" kao zastrašujućoj petoj koloni iza neprijateljskih linija. Bila je to inscenirana realnost koja je preuzela primat nad "običnom" stvarnošću; odbiti da sudeluješ u njoj značilo je biti proglašen izdajnikom. Dakle, nekim ko "želi da virus pobedi".

Okej, ali kakve to ima veze sa današnjom korona-situacijom? Pa, ne bi trebalo da ima takoreći nikakve, jer su to nevolje posve različite prirode, ali mi smo nekako uspeli da aktiviramo gotovo sve one mehanizme kolektivističkog pritiska koji su hegemoni faktor u društvu bar poslednjih tridesetak godina, a mnogi od njih valjda i vekovima.

Kao i u većini prethodnih ispadanja sveta iz zgloba, "neprijatelj" koji nas opseda nije izmišljen: kovid-19 postoji, i kao što nekima od nas "neće ništa", tako za neke druge među nama može da bude veoma opasan. Ali, ne zaboravimo da su i bombe NATO-a postojale, i da su zaista ubile i osakatile neke ljude, neretko civile; pa to ipak ne čini netačnom moju procenu "statističke" opasnosti od njih...

Ovo u čemu gotovo ceo svet grca poslednjih nedelja i meseci situacija je bez presedana ne samo u iskustvu danas živućih generacija. Umemo li, kao civili i laici, da procenimo pravi nivo opasnosti koja nam preti, pojedinačno i kolektivno? Ili to treba da prepustimo Onima Koji Znaju, da učine to umesto nas? U osnovi ne umemo, tek smo počeli da učimo, pipamo u mraku; ali s druge strane, ni stručnjaci se ne snalaze bog zna kako, greše i razilaze se, i njima je sve ovo novo... Uprkos tom hendikepu, imamo svako pravo da upotrebljavamo "privilegiju" inteligentnih bića i slobodnih građana: da nastojimo da pronađemo ravnotežu između stepena opasnosti i prihvatljivosti rizika po sebe i druge. Nije li to, uostalom, i u "redovnim" okolnostima stalni posao odraslog ljudskog bića?

O (ne)opravdanosti i (ne)razložnosti sveopšteg lockdowna tek će se voditi prave rasprave – onda kada budemo mnogo više znali, ali i kada za mnogo toga ionako bude prekasno. Nas na ovom mestu, dakle, zanima specifičan srpski slučaj, dakle, element upadljivog viška represije (i depresije) koji je ovdašnja vlast – a po nalogu "struke", je li – unela u naše živote, uključujući i pravno dubiozno uvedeno vanredno stanje i skandalozan "policijski čas". Sada smo još u "oku oluje", niko ne može znati šta će do kraja ove pandemije da se dogodi, ni lokalno ni globalno, ali kako da vam kažem... Ponovo ću iskoristiti svoje pravo da slobodno procenjujem realnosti i opasnosti sveta oko sebe (mada, dakako, nisam epidemiolog, ali nisam ni miroslavlazanski pa sam se nekako izborio s NATO-om...): veoma je malo verovatno da će nas ovde u Srbiji, retrospektivno gledano, spasiti to što smo po 12 ili čak po 24 sata svakog dana bili prisilno zaključani u kućama, kao nekakvi prestupnici u kućnom pritvoru. Baš kao što je još manje verovatno da će nas upropastiti to što je neki pijani baja negde "kršio policijski čas" ševrdajući po kakvom palanačkom sokaku ili što je neki trezni kolumnista pisao protiv tog istog policijskog časa. Ali će zato društvena šteta od ove razobručene samovolje neodgovornih i nezajažljivih, i u najdubljem mogućem smislu te reči zastrašujuće neprosvećenih vlastodržaca biti ogromna, i veoma teško nadoknadiva na kraći, pa i srednji rok. Da li je dozvoljeno i legitimno o tome nešto reći dok se ta degeneracija društvenih standarda odvija na naše oči ili treba pokorno ćutati, pokriti se ušima i u mišjoj rupi čekati da Sve Ovo prođe (da ne isprovociramo kovid?!), pa ćemo onda, kao biva, na miru i natenane da se pozabavimo popisivanjem načinjene štete? Izgleda da ovih koji misle na potonji način ima više, ili su bar glasniji i javno prisutniji. Pa dobro, naviklo se, i 1999. je bilo tako. Ali, ni tada nismo svi hteli da nosamo targete: neko je ipak morao i da misli o tome šta će biti sutra.

A intelektualni serviseri vanrednog stanja, bez obzira na njihove motive – koji uopšte ne moraju biti svesno kvarni – zapravo ponavljaju jednu duboko ukorenjenu matricu, trajno neprijateljsku prema demokratskom uređenju društva (koje se, uređenje, iskušava baš onda kad prigusti, jer lako je biti demokrata kad je sve kako treba!). Njihova "krizna" mantra uvek je ista, a glasi: "Nije trenutak! Neodgovorno je sada potezati sporna pitanja!" Pamtim je još iz vremena socijalizma, a opstala je i posle njega. Kada je projekciju komunističkog raja zamenilo "nacionalno okupljanje", u vreme dok je padao Berlinski zid, dominantna nacionalistička intelektualna grupacija oko Dobrice Ćosića smatrala je da prvo treba napraviti "jedinstvenu Srbiju" i utvrditi "srpski nacionalni prostor", a tek kad to uradimo, biće prilike i za luksuziranja s tom demokratijom i tim razvodnjavajućim pluralizmom interesa i potreba. Jer sada, jebiga, "nije trenutak". To se tada zvalo "prvo Ustav, pa izbori", ako se dobro sećam... I od tada kao da se nije izašlo iz te matrice, samo su se menjali njeni zagovornici i povodi za njenu upotrebu. Ovaj najnoviji se vidi samo pod mikroskopom, ali navodni ili stvarni borci protiv njega takođe zapovedaju bespogovornu pokornost i tišinu.

A ko sve to ne prihvata zdravo za gotovo, taj, zna se: "želi da virus pobedi".