Piše: Goran Marković, Peščanik.net, 12.6.2020.
Insert iz neobjavljenog romana „Kafka u Beogradu“
Jutro. Dobro je, živ sam. I ne samo to, nego sunce sija a gugutke se dozivaju sa susednih krovova. Nije, dakle, još uvek došlo do smaka sveta.
A sve do prethodne večeri je izgledalo kao da će na nas pasti noć i da više nikada neće svanuti. Posle godina postepenog ukidanja svih svetlosnih izvora 21. juna je na red došao završni potez. Nečija ruka je okrenula prekidač i u mojoj sobi nastao je mrak. Iz hodnika zgrade je kroz odškrinuta vrata curio još samo tanak mlaz svetlosti ali kada ih je ta ista ruka sa treskom zatvorila više se nije video prst pred okom. Pokušao sam da se naviknem na pomrčinu, još uvek verujući da je pitanje trenutka kada će se moje oči prilagoditi na novu situaciju. Ali, to se nije dogodilo.
Kao nekakav slepac, osluškivao sam zvukove spolja. Iz susednog stana su neprestano dopirali izveštaji o rezultatima izbora. Nekako sam napipao daljinski upravljač od televizora ali u stanu više nije bilo struje. Onda sam prislonio uvo na zid pokušavajući da saznam šta se napolju dešava. Vladajuća stranka je slavila pobedu, ubedljiviju od svih do sada. U trenutku kada je vođa, nevešto skrivajući radost i šmirajući skromnost, najavio slavljenički pir, odustao sam od prisluškivanja.
Legao sam i zatvorio oči, što je bilo sasvim nepotrebno s obzirom na okolnosti. Ali, pokušavao sam da zaspim i nekako proguram ovu noć. Takođe, krajičkom svesti sam verovao kako je ovo što mi se događa u stvari san pa bi, sledeći tu logiku, zaspati značilo probuditi se. Ali san mi nikako nije dolazio. Isuviše je bilo uzbuđenja prethodnog dana. Kroz glavu su mi prolazile sve lažne nade, vera u nekakav čudesni preokret kojim smo se uljuljkivali sve do trenutka dok nismo shvatili da je sve uzalud. Konstatacija „znao sam“ nije pružala ni malo utehe.
Oko jedan neko je tiho zakucao na vrata. Ustao sam i prišunjao se špijunki. Ali, ni u hodniku nije bilo više svetla. „Ko je?“ – nisam uspeo da smislim ništa pametnije. „Ja sam.“ – bio je isto toliko glup odgovor. Ispostavilo se da je to moj prijatelj za koga od pre izvesnog vremena podozrevam da radi za Državnu bezbednost. Sveopšti mrak samo je pojačavao moju zebnju da je prodao dušu đavolu. „Šta hoćeš?“ „Otvori.“ „Neću da otvorim!“ Nastala je pauza tokom koje sam skoro mogao da čujem misli koje su mu se morale motati po glavi. „Šta ti je?“ „Baneš mi na vrata u pola noći i još se čudiš!“ Opet tišina. „Moraš da bežiš.“ – bilo je prvo što je rekao posle sigurno tridesetak sekundi. „Šta da radim???“ „Da odeš nekuda. Imaš li nekog kod koga možeš da se sakriješ?“ „Nemam nikoga. I zašto da se sakrivam?“ Opet ćutanje. „Treba da odeš. U neku vikendicu ili nešto tako.“ „Nemam vikendicu!“ „Onda u nečiji stan. Neko mora da ima praznu gajbu…“ Sada sam ja ćutao. Razmišljao sam da li neko od mojih prijatelja ima stan viška. Nisam mogao da se setim nikog takvog. „Neću da bežim. Neću da se skrivam.“ „Molim te, oni će početi da se svete…“
To su bile njegove poslednje reči. U tom trenutku se spolja začula neka vika i strka. Moj prijatelj je momentalno strčao niz stepenište. Pojurio sam ka prozoru, uz put naletevši na sto i slomivši vaznu koja je predstavljala jednu od retkih uspomena na moju baku. Napolju nije bilo uličnog osvetljenja, samo su se nazirale senke ljudi koji su za nekim trčali. Učinilo mi se da je onaj koji beži moj prijatelj ali nisam u to bio siguran.
Posle nekoliko trenutaka, rešio sam da ipak potražim pomoć. Uzeo sam mobilni telefon ali je baterija u njemu bila ispražnjena. Krenuo sam ka stabilnom telefonu, koga retko upotrebljavam, ali sam uz put nagazio na srču od vazne i gadno se posekao. Jaučući, pokušao sam u mraku da pronađem bočicu sa jodom ali nje nigde nije bilo, samo sam uspeo da kutiju sa lekovima prospem po podu. U kupatilu sam oprao nogu; vode je, hvala bogu, još uvek bilo iako je pritisak grdno oslabio. Uvio sam ranu peškirom i dohramao do kreveta.
Svakako da od spavanja više nije bilo ništa. U međuvremenu je osvanuo dan i čule su se već pomenute gugutke. Grozničavo sam razmišljao: Izgleda da me još uvek niko ne proganja. Možda i neće? Ili će lov na neistomišljenike početi kasnije? Kako će se sve ovo završiti?
