Isidora Žebeljan: Ako se vlast uskoro ne promeni Srbija će postati brod ludaka



Isidora Žebeljan, kompozitorka
Iz intervjua za nedeljnik ''NIN'', 14.5.2020

Kod nas je došlo do negiranja Čoveka, do negiranja bića. Kultura je na tom putu pregažena. Koliko god da se mnogima u Srbiji ne dopada da to prihvate, zapadna društva su zaista izgrađena na međuljudskom poštovanju i uvažavanju. Zato je kultura u takvim zemljama neprikosnovena i krajnje poštovana i negovana

Kompozicije kao što su Pikarske scene, Zora D, Pesma putnika u noći... samo su neka od dela koja čine bogat opus Isidore Žebeljan, kompozitorke čiji je rad odavno prepoznat i na međunarodnim muzičkim scenama. Za svoje različite muzičke oblike ovenčana je brojnim priznanjima i u zemlji i u inostranstvu, od 2006. član je Srpske akademije nauka i umetnosti a od 2012. godine član i Svetske akademije umetnosti i nauka. Pored obaveza oko nove kompozicije koju je u danima izolacije pisala, Isidora Žebeljan se rado odazvala pozivu na intervju za naš list, ističući da sem pojedinih sitnica, život u doba korone, njoj samoj, nije doneo neke ključne promene: „Moj život se nije mnogo promenio, osim što ne putujem. Komponovanje je usamljenički posao, jedna duga, duboka molitva. Da bih dostigla to stanje potrebne su mnoge pripremne radnje – čitanje, slušanje muzike, gledanje filmova, meditiranje, vežbanje, sviranje, šetnja, razgovori. Ovakva rutina se uklapa u većinu životnih situacija, pa i u vanrednu. Mislim da se menjam nabolje – u miru i tišini uveličane su bolne tačke mog karaktera i dala bih sve da ih promenim“, kaže na početku razgovora za naš list Isidora Žebeljan.

Ipak, kako čitava situacija kod nas ne deluje nimalo optimistično ne samo kada su kultura i umetnost u pitanju, već i kompletno društveno stanje, u tom pravcu smo nadalje intonirali ovaj intervju.

U vreme epidemije, mnogo toga je isplivalo na površinu, pa i daleko ružnija lica autoritarnih režima. Kako vidite budućnost zemlje nakon lica koje je pokazala naša vlast?

Lice ove vlasti odavno poznajemo, samo se sada pokazalo u svom najapsurdnijem vidu. Budućnosti, međutim, ima bezbroj i sve one su moguće. Ukoliko se vlast uskoro ne bude promenila, Srbija će postati ’brod ludaka’ na kojem, ne kao kod Boša, već više kao u paganskim mitovima, ’pijani ludaci’ jedni drugima čupaju oči, zube, ruke, noge. Vlast će tada imati večno opravdanje da otima, umanjuje, zakida. Količina nekontrolisane mržnje koju ljudi na vlasti neodgovorno šire svakodnevno, nažalost, priziva građanski rat, mada mi se čini da oni toga zapravo čak nisu ni svesni. Za njih je to samo uobičajeni način komunikacije i međusobnog ophođenja, sa kojim smo bili primoravani da se suočavamo u poslednjih 30 godina - devedesetih često ili ređe dvehiljaditih. Ali sada je, nažalost, takav vid komunikacije eskalirao i oni u mrziteljskom, optuživačkom i svađalačkom tonu već godinama vaspitavaju ceo narod, potpuno nesvesni posledica ili sasvim nezainteresovani za njih. U poslednjih 30 godina, ovaj narod je, medijskom manipulacijom, ali i zbog izostale posleratne katarze, sve vreme usmeravan da mrzi – to je postala osnovna karakteristika nacionalnog identiteta. Prve mete mržnje bili su Albanci i Hrvati, pa onda Bošnjaci, Romi, izbeglice, Amerikanci, Evropa, itd. A kada nam je ta ratna mržnja zabranjena spolja, sa Zapada, nakon što smo krenuli ’evropskim putem’, ostalo je jedino da je usmerimo na sebe. Da, konačno smo nažalost došli do toga da sa nekontrolisanom i punom strašću najviše mrzimo sami sebe.

Kako ocenjujete ovaj rat sa nevidljivim neprijateljem? Da li je njegova nevidljivost stvorila dodatne paranoje ovom društvu ili je samo osvetlila neke mračne strane naše svakodnevice?

Ogroman osećaj nesigurnosti i paranoje kod građana izaziva hirovitost vlasti, jer se stiče utisak da ljudi koji vode zemlju ne znaju šta rade. To u izvrnutoj perspektivi ima i jednu dobru tačku, budući da su mnogi građani zbog toga primorani da se samoorganizuju, da konačno postanu odgovorni, makar i samo prema sebi i svojim bližnjima. Ipak ona suštinska odgovornost, koja je odgovor na postojanje Drugog, zahteva promenu vlasti i stvaranje prostora za ljude sa velikim slovom Lj, zahteva prepuštanje kormila pravim Učiteljima, sa velikim slovom U, koji vole i poštuju život i žive za moral, čast, istinitost, i spremni su da se posvete prosvećivanju naroda i, što je najvažnije, njegovom unutrašnjem pomirenju. I nemojte da mislite da kod nas nema takvih ljudi. Evo, na primer, kakva bi to zemlja mogla da bude kada bi njen predsednik bio vladika Grigorije? Ne kao monah i ne kao vladika i ne kao predstavnik crkve, već kao Čovek. Bilo je takvih primera duhovnih i političkih predvodnika naroda – najsvetiji i najsvetliji je svakako Gandi, odgajan u hinduističkoj sekti Vaišnava, ali duhovni đainista. Zatim i vladika Makarije III, na Kipru, na primer. A i da ih nije bilo, zašto to ne bi postao naš svetli, avangardni primer?

Da li je vanredno stanje dovelo do potpunog sloma demokratije? Da li više uopšte stoji ona krilatica „uvek se učimo demokratiji“? Šta smo dosad naučili?

Mi nikada nismo imali prilike da shvatimo šta je demokratija. Demokratija je, između ostalog, i ljubav prema formi, jer forma štiti svu tananost sadržaja od povređivanja. I ta neprikosnovenost i nepovredivost forme je upravo ono što čuva društvo od bezumlja do čijih se granica očigledno neočekivano lako dolazi. Najveći broj građana Srbije nije imao prilike da razume i nauči zašto je slepo pridržavanje forme toliko važno. Forma omogućava trajanje – institucija, države, naroda. Pod formom podrazumevam, pre svega, pravni sistem i njegovu nepovredivu primenu iz kojih proističu svi ostali sistemi i načini funkcionisanja u jednom društvu. Ali ispred svega toga, mi svi, kao pojedinci i zajednica, treba da utvrdimo šta stvarno želimo – da li je to isključivo sopstvena sigurnost? A onda da se upitamo koliko ta sigurnost može da traje bez sigurnosti drugih? Da li je to samo sopstveno blagostanje? A koliko istinskog uživanja može biti u tom blagostanju, ako ne doprinosimo jedni drugima? Da li zaista možemo srećno da živimo skrećući pogled od ljudi koji su izgubili posao, dom, dušu? Ovo je vreme grča i potpune mentalne i emotivne zatvorenosti koji blokiraju bilo kakav protok energije i time postojanje čine ustajalim, kužnim. Međutim, potrebno je upravo obrnuto – svesnost u otvaranju ka drugima, istraživanje sopstvenih potencijala za razumevanje i prihvatanje drugih, praktikovanje solidarnosti, tolerancije i služenja, pa makar i samo u svom domu.

Reporteri bez granica i druge nevladine organizacije u svetu konstatovali su pad demokratije i slobode javnog izražavanja u Srbiji. Koliko je to pogubno za kulturu jednog društva?

U Srbiji je došlo do negiranja Čoveka, do negiranja bića. Kultura je na tom putu odavno pregažena. Koliko god da se mnogima u Srbiji ne dopada da to prihvate, zapadna društva su zaista, zaista izgrađena na međuljudskom poštovanju i uvažavanju, i na osećaju zahvalnosti, poniznosti i potrebi služenja. Zato je kultura u takvim zemljama neprikosnovena i krajnje poštovana i negovana. A kad su zahvalnost, poniznost i služenje u pitanju, šta tek reći o hinduističkim i budističkim zajednicama. U osnovi svakog delovanja tokom našeg postojanja na Zemlji stoji ideja služenja – onog suštinskog nesvrsishodnog služenja, koje podrazumeva istinsku poniznost i predavanje. Ono nema poentu i cilj. To je služenje po sebi, služenje kao iskušenje, služenje kao umeće predaje. I to je deo kulture pojedinca, ali i celog naroda.

Vlast se „setila“ kulture tek po završetku vanrednog stanja i to, naravno, ne onako kako su to uradile druge države. Da li je ovoj vlasti umetnost uopšte potrebna? Da li je ona dovoljna samo za političku samopromociju?

Nemačka je za samostalne umetnike izdvojila tromesečnu pomoć u visini od 5.000 evra, koja im je već i isplaćena. Da, to je Nemačka, ali to je i odnos prema umetnosti, izraz poštovanja, uvažavanja, razumevanja zašto umetnost postoji. Pošto su ljudi iz vlasti u Srbiji potpuno opsednuti gramzivošću, sebičnošću i materijalnim, za njih ništa duhovno nema nikakvog smisla. Samim tim nije ni potrebno.

Kako uopšte vidite budućnost kulturne scene kada su usled vanrednog stanja ukinuti konkursi, a umetnici prepušteni sebi samima, ostavljeni bez posla i mogućnosti zarade?

Umetnost je duhovna disciplina, a duh uvek nađe put da se ispolji, pa će tako biti i sada. Dakle, uprkos gotovo potpunom negiranju i uništavanju umetnika i umetnosti, oni će opstati. Nadam se da ćemo takođe ponovo iskazati ogromno negodovanje zbog načina na koji se vlast odnosi prema ovom društvenom segmentu. Zapravo, da ćemo iskazati duboko neslaganje sa načinom na koji se vlast odnosi prema ljudskosti. Interesantno je da vlast nema potrebu da se ugleda na ’braću’ Kineze ili ’braću’ Ruse, koji iz budžeta izdvajaju ogromne procente za kulturu. Rusi, na primer, četiri odsto iz godišnjeg budžeta. Ali, kao što rekoh, u našoj vlasti nema ljudi koji imaju potrebu za duhovnošću, pa im je bilo šta duhovno, pa i umetnost, daleko i mrsko. Sa druge strane, pokušajte samo, kao kroz neke rendgenske naočare, da posmatrate duše svih tih jadnih ljudi koji se vuku po rijalitijima ili duše direktora i glavnih urednika, ’novinara’ prorežimskih medija ili duše narodnih poslanika ili ljudi iz vlasti – to su veoma nesrećne duše, sa bolnom grimasom grča potpune neostvarenosti i promašenosti, koje se duboko unutra užasavaju same sebe i pokušavaju da od sebe pobegnu, što je nemoguće, pa zato kinje druge. Ah, tužno je i pomisliti koliko li će hiljada života biti potrebno takvim dušama da se izdignu do bilo čega duhovnog.

Pored svega toga, svedoci smo da se budžet za kulturu koristi za finansiranje nekih fantomskih organizacija, poput ovih koje pale baklje na krovovima... Da li idemo ka tome da će nekultura i kič potisnuti istinske umetničke vrednosti, zarad jeftinih političkih poena?

Mislim da se to odavno već dešava. Jedan od prvih segmenata ljudskog kodeksa ponašanja, a to su poštovanje i uvažavanje, odavno je uništen. Tu pre svega mislim na poštovanje ljudi koji nešto znaju i umeju da rade, na uvažavanje stručnjaka. Pošto toga više nema i pošto je partijska podobnost jedina ulaznica za srpsko društvo danas, mi smo kao neko diletantsko udruženje raznih samozvanih samostalnih zanatlija, pri nekoj mesnoj zajednici, u kojem baba-sere popravljaju ventilatore.

Da li će time sama reč „kultura“ promeniti definiciju? Da li će generacije koje dolaze imati sasvim drugu sliku šta kultura zapravo znači, jer se ovde očito promovišu neke sasvim druge vrednosti?

Da, svakako. Evo primera iz kulture življenja: u doba korone idete ulicom i srećete mladića sa maskom na licu koji sočno pljune na trotoar. On čak nema ni svest da je to uradio, jer mu niko nikada nije objasnio da se to ne radi i zašto. Ali ipak, nosi masku. Ili uđete u taksi i taksista vas ne pozdravi, nego kaže: „De ćeš?“ Znam da me pitate da pričamo o kulturi i umetnosti, ali ja ne vidim da je razvoj ikakve društvene nadgradnje, da se tako lepo, socijalistički izrazim, uopšte moguć dok se ponovo ne uspostave kodeksi normalnog, civilizovanog ponašanja. Za to su potrebni „učitelji naroda“ i moj predlog opoziciji je da krene od osmišljavanja, zapisivanja i uspostavljanja kodeksa ponašanja, i to, pre svega, u sopstvenim redovima – šta je poželjno i prihvatljivo ponašanje za jednog člana SzS, a šta ne.

Zbog čega je i kako došlo do toga da kultura bude potpuno ponižena?

Zbog toga što naša vlast nije duhovita, što nema talenta, ukusa, manira - zato što je nekulturna.

Ako je muzika bila i ostala „lek za dušu“, što je davno zapisao Šekspir, da li za ovo društvo leka uopšte ima?

Često subotom uveče gledam emisiju 24 minuta sa Zoranom Kesićem i potpuno sam očarana brojem talentovanih mladih ljudi koji fenomenalno pevaju, sviraju, koji su kreativni, duhoviti i izuzetno lepi. I iznad svega pristojni i kulturni. Uteha su mi i moji studenti, vanserijski pametni i talentovani, koji su hrabro odabrali da se bave najluđim mogućim pozivom u današnjoj Srbiji – komponovanjem – oni su kao neka nova, vanzemaljska rasa, koja raste na deponiji plastičnog đubrišta, pretvarajući to đubrište u čarobnu, mirisnu livadu, a sebe u prekrasan runolist.

Pesma koja se tokom pandemije najčešće čuje sa prozora u Evropi jeste Bella Ciao. Da li je to zbog njene levičarske podloge ili zbog emotivne dimenzije?

Verovatno zbog oba razloga. Mada mislim da levičarski preteže – ljudi na celom svetu danas, makar i da toga nisu svesni, nekim šestim čulom osećaju obruče laži, prevara i dehumanizacije koji nas sve jače stežu, do gušenja. Sećate li se starog filma Baš-čelik? Baš-čelik je negativac, ali je njegovo oslobađanje iz bureta nezaboravno – on raskida obruč po obruč tog bureta u kojem čami, ispijajući čašu po čašu čiste, izvorske vode – tako i ljudi celog sveta vape za konačnim razobručenjem, za oslobođenjem iz carstva laži, iz Matriksa, pa makar i za početak pevajući Bella Ciao.

Često ste radili u zemljama koje su danas najviše pogođene epidemijom. Kako ste doživeli toliku tragediju koja ih je snašla? Da li, s druge strane, to može biti i pokretač za stvaranje umetničkih dela?

U kontaktu sam sa prijateljima iz Italije, Španije, Engleske, Francuske, Holandije, Nemačke, Amerike i oni sve ovo prihvataju krajnje racionalno, bez drame i patetike i uveliko smišljaju nove umetničke avanture.

I šta je onda potrebno jednom društvu za korenitu promenu? Da li je moguće resetovanje i kretanje iz početka?

Potrebna je promena vlasti.

Autor intervjua: Dragan Jovićević