Milenko Vasović: Ne pitajte Vučića o trošenju novca


Milenko Vasović, kolumna za portal Nova.rs, 1.1.2020.

Ne znam da li novinari iz režimskih medija dobijaju instrukcije kao iz naslova ali je očigledno da se ponašaju prema poruci sa „ceduljice“. Predsednik Srbije o trošenju državnih para govori kad on hoće i koliko hoće. Uglavnom kolokvijalno, onako usput.

I sinoć (31. maj) je sa TV Pink poturao zamenu priče. Objašnjavao je da ljudski život nema cenu, da je država za vreme pandemije potrošila ogroman novac – dvesta, trista miliona evra ali dalje ni makac. Niti je voditeljka imala potrebe da ga bilo šta priupita.

Znamo mi da ljudski život nema cenu, ali valjda maske imaju. Predsednik je sam na sebe preuzeo obavezu da naciji podnese račun „kad se sve završi“. Prošlo je bezmalo mesec dana od ukidanja vanrednog stanja, a ni traga od tog izveštaja.

Trošenje novca u vreme vanrednog stanja zbog koronavirusa u Srbiji je državna tajna. Republički fond zdravstva čija je kasa podnela trošak prećutao je odgovor Savetu za borbu protiv korupcije o javnim nabavkama tokom pandemije. I sama ta činjenica je dovoljna za sumnju.

Ne znam da li je na nekoj naprednjačkoj televiziji i Ani Brnabić greškom ubačena ceduljica sa porukom iz naslova ali vidim da se gospođica ponaša prema uputstvu. Vladi Srbije je pomenuti Savet slao urgencije i žalio se na ćutanje RFZO, ali ćutala je i Vlada.

I šta nama ostaje sem da sumnjamo kako nešto nije u redu. Da su možda neki kumovi, članovi Glavnog odbora, novopečeni tajkuni, skinuli kajmak sa korone. Da su kupljeni neki novi stanovi, recimo u Njujorku, da su se dobro ogrejali oni što su bili bliže vatri.

Ne mogu sumnju da odagnaju ni predsednikova obećanja da će „uskoro javnosti biti obelodanjen izveštaj o nabavci medicinske opreme, da će građani Srbije videti koliko i kako se država za njih borila“. To je njegova omiljena disciplina – prepariranje vrana odlaganjem odgovora.

Da je drugačije, „šef“ bi okrenuo premijerku, premijerka direktorku Fonda, i javnost bi za dva sata imala kompletan izveštaj. Samo dva telefonska poziva i gotovo.

Da Srbija nije razorena zemlja, da nije „divlje društvo“, kako to lepo primeti jedan obrazovan momak, mi bi videli taj troškovnik i bez da ga je Savet tražio, i bez ona dva telefonska poziva. A predsednik se ne bi ni mešao u nabavku, u izveštaje, u računice, jer to i nije njegov posao.

Jednostavno to je obaveza državnih organa i ne postoji nijedan razlog da ti podaci ne budu objavljeni. Tim pre što je i nepogrešivi učestvovao u nabavci.

Sve ono što bi građani trebalo da znaju od njih se krije po sistemu „ne dam i šta ćeš mi“. Da je kojim slučajem nabavka respiratora išla preko Miškovića, Đilasa, Obradovića Šolaka… ili kojim čudom preko Ćulibrka, već bi znali sve. Ovako rodio se još jedan Krušik.