Preki sud i vaskrs mrtvih duša - Ljubodrag Stojadinović - Peščanik


Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 29.05.2020.

U onoj velikoj palati ukrašenoj kamenom imitacijom dorskih stubova, gde je nekada bila komanda odbrane grada Beograda, umro je Ustavni sud.

Zajedno sa njim nestao je i ustav. Mrtav sud donosi odluke o mrtvom ustavu.

To je jedini sud na svetu koji zaseda nezavisno od života.

Zadužen da štiti Ustav Srbije sud koji ne postoji presuđuje protiv ustava koji je tako prestao da postoji. Da bi pogazio ustav koji bi morao da štiti od svog podaništva, Sud se zatekao van svojih nadležnosti, ali i van sebe.

Ovde se Vladalac bavi suđenjem, a Sud politikom.

Sud nije ocenio okolnost da je prekršio ustav koji čuva, i da čuva jedino sebe u sablasnom pravnom vakuumu, naučen na udobnu agoniju bez vazduha.

Živeći bez kiseonika, Ustavni sud je, kao novi oblik nepostojećeg života, dokazao kako se razmišlja uz jake napade hipoksije.

Kad Ustavni sud prekrši ustav, postoji li sud koji bi ocenjivao presude mrtvog suda?

Ako ne postoji, neizbežno je formiranje Ustavnog suda koji bi presuđivao o ustavnosti postojanja i odluka prekog Ustavnog suda koji više nije živ. Mrtvom Ustavnom sudu moralo bi da presuđuje nešto živo i časno, makar bilo neustavno.

Pred visokim tumačenjem Suda koji čuva ustav, jedino je kršenje ustava legitimno.

Tako sastavljen od bivših ljudi, Ustavni sud donosi odluke u ime onih koji su mu udahnuli nekadašnji život. Petnaest spomenika u obliku mumija, u neprekidnom je zasedanju, pred opasnošću da kondukator nekom greškom postupi po ustavu.

Lako se može pomisliti da Ustavni sud nikada nije stigao da pročita ustav koji više ne postoji.

Ustav Srbije je temeljna okolnost koja ometa pravične odluke Ustavnog suda.

Umesto onoga što nikada nisu čitali ni naučili, predlažem im da čitaju Sofiju Mandić.

Ali, kako bi mrtav sud razumeo jednu Sofiju, koja ga je neoborivim dokazima kremirala, jer se ona zalaže za vladavinu prava. Tačno za ono što Sud smatra protivnim ustavu.

Da to umeju, i da smeju da pojme šta Sofija govori, čuvali bi ustav od vlasti, a ne vlast od ustava.

Svoju poslednju sednicu, okončanu odlukom kojom su prećutno proglasili svoje ukidanje, završili su u kasne noćne sate.

Noćni sud režima je ukočen kao punjena ptica, nečasni sluga i podanik, koji se kao i režim oglašava nemuštim, nenarodnim jezikom.

Na vratima one palate u Nemanjinoj, tri stotine metara udaljenoj od nekadašnje železničke stanice, morala bi da osvane poruka: ako ste na strani zakona i ustava, ostavite svaku nadu vi koji ulazite.

&

Siniša Mali sedi pred nekim ekranom. Gleda grafikone, zabrinut je pred dimenzijama posla koji mora da obavi: čovek je posrednik između milosrdnika i jadnika koji milosrđe primaju.

Sačinio je program koji nepogrešivo vodi podanike do para. Pa ako to nije dovoljno za glas darodavcu, eto pravog dokaza o nezahvalnosti rulje.

Ali, ma koliko Mali bio precizan, pouzdan i dobar račundžija, nešto krupno mu se nije uklopilo. Beše se pohvalio kako njegov model prijavljivanja radi savršeno, i da greške nema.

Ipak, izgleda da ne ide sve kako valja. U stvari možda i nije tako loše, ali čudno jeste.

Pre nekoliko dana, Siniša je javnosti rekao ovo: za pomoć od 100 evra prijavilo se mnogo više građana nego što nas ima! Ljudi moji, ma je li to moguće? (Mladen Delić)

Znamo li koliko nas ima? Statističke procene kazuju da u Srbiji svake godine nestane jedan grad veličine Aleksinca. Gde odlaze ti ljudi? Bela kuga, eto. Mortalitet pretiče rađanje, mnogo je više parastosa nego krštenja, pa se Srbija prazni i polako nestaje u nezadrživom rastu.

Ali, šta je sad ovo? Izgleda da neko nije dobro računao. Kad se sve sabere, oduzme, izvrše još neke računske radnje i pogledaju spiskovi prijavljenih za pare, ima nas 400.000 više nego što nas objektivno ima.

Odakle svi ti ljudi? Moguće je da su popisivači stanovništava bili diletanti pa nisu dobro brojali, ili se nekome omaklo nesolidno knjiženje naroda. Dešava se, šta je za veliku Srbiji pola miliona ljudi? Ili je u opticaju tajni natalitet, neko opasno srpsko oružje koje nam omogućuje da imamo onoliko žitelja koliko nam treba. Pojavio se suficit u budžetu, valja rasteretiti nabreklu kasu, daj još življa, bar para imamo. Ali, naša legendarna potencija, podstaknuta teorijom doktora Nestorovića o superiornoj genetici, omogućila je rađanje 400.000 odraslih. To nam je jako začudilo Malog.

Ova brojka izgleda nije konačna. Ljudi se masovno prijavljuju, ima ih sve više. Ne zna se na kojoj će se cifri zaustaviti broj punoletnih glava u Srbiji, koje se možda umnožavaju i prostom deobom.

Osim…

Po nekim računicama, na predsedničkim izborima za Vučića je glasalo više od pola miliona mrtvih. Većina stanovnika srpskih grobalja bila je za njega. Ako bude sreće, biće ponovo.

I sada te mučne duše još lutaju nad Srbijom. Uhvatile su Malog za gušu, stavljaju se na spisak i naplaćuju stare dugove.

&

Povodom maloumne eskalacije sukoba dva oka bez glave (Ranko Pivljanin), ovaj bih tekst okončao navođenjem jednog pozajmljenog aforizma: I Crnogorcima Srbima pun je k. i Srba i Crnogoraca.