Prof. dr Zoran Radovanović - Krećemo se po minskom polju


Pripadnici struke su samo ljudi, svesni osvetoljubivosti moćnika. Mnogi uz to predviđaju i opasnost koja se iza brda valja strategijom demonizovanja slobodnomislećih građana

Stručni deo Kriznog štaba za borbu protiv pandemije obavestio nas je da će sa postupnim popuštanjem mera otpočeti za nedelju do dve, a vlast je rekla - ma ne, počinjemo sutra. Epidemiolozi su pokorno klimnuli glavom i uzvratili – može sutra. Stručni deo Kriznog štaba je takođe rekao da u autobuse mogu samo zaposleni sa radnom dozvolom, a Vučić je dva sata kasnije uzvratio da je vrlo ljut zbog te odluke i da se poništi odmah. Pa, poništena je odmah. Uz režim koji donosi odluke u suprotnosti sa strukom osuđeni smo i na struku koja ni u najvažnijim pitanjima za zdravlje stanovništva nije spremna da se složi. Jedan deo tvrdi da ništa ne brinemo jer su Srbi genetski superioran narod kome korona ne može ništa, a drugi nam ne podnosi dokaz u vidu brojki (tokom pandemije je umrlo toliko i toliko drugih nacionalnosti u Srbiji, a toliko i toliko Srba), ali i ne osporava svoje kolege. Jedan deo savetuje – zarazite se, drugi – čuvajte se.

Problem je što su u pitanju naši životi i naše zdravlje, a više ne znamo ko i kako brine o tome. Dakle, moraćemo da brinemo sami o sebi, a na pitanje – kako, NIN je potražio odgovor od epidemiologa koji u prethodnom periodu nije služio ni politici, ni vlasti – profesora dr Zorana Radovanovića.

Premijerka nas je obavestila: „Srbija je ispunila uslove SZO za ukidanje vanrednog stanja.“ Koji su to uslovi koje je SZO propisala za donošenje i za ukidanje vanrednog stanja i, ako ih nema, o kakvoj vrsti manipulacije se radi?

Reč je o potpunom nerazumevanju mesta i uloge Svetske zdravstvene organizacije u svetu. Ta ustanova se bavi unapređenjem zdravlja, te sprečavanjem bolesti i povreda u globalnim razmerama. S njenom ulogom potpuno je nespojiva ideja o nametanju nekoj zemlji uslova kakvi su vanredno stanje (Martial law) i policijski čas (curfew). Bojim se da je predsednicu Vlade, u njenoj pretpostavljenoj prostodušnosti, neko zlonamerno savetovao. Ustežem se i da pomislim na drugu mogućnost – da je bila svesna svojih reči.

Bili ste protiv vanrednog stanja i smatrali ste da je vanredna situacija ili samo primena Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti dovoljna. Sada smo stigli do onoga što ste preporučivali od početka. Zbog čega nam je onda bio potreban taj period strahovlade?

Tu postoje bar dve neobične okolnosti. Prvo, inicijativa je potekla od ministra odbrane, a ne sa očekivane strane, od ministra zdravlja. Drugo, vanredno stanje je uspostavljeno 15. marta, četiri dana pre nego što je proglašena epidemija. Dakle, prividno iz čista mira, poteglo se za merom kojoj se po Ustavu pribegava jedino kada je ozbiljno ugrožena država. Za poslednjih 30 godina to se desilo samo četiri puta. Dva puta je odluka nesumnjivo bila umesna – na dan početka NATO agresije (24. mart 1999) i ubistva Zorana Đinđića (12. mart 2003). Opravdanje je sasvim klimavo za hronološki prvu (9. mart 1991, kad je Milošević izveo tenkove na ulice) i za ovu poslednju epizodu. Tačno je da je bilo potrebno naći način za odlaganje izbora, ali se moglo tragati za nekim drugim pravnim lekom. Uz sve ostalo, do vanrednog stanja došlo se na nelegalan način, uz neodrživo objašnjenje zašto je Narodna skupština ignorisana.

Autor: Sandra Petrušić
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 14.5.2020.