Ranko Pivljanin: Otkad se naprednjaci stide stranke?


Ranko Pivljanin, kolumna za portal Nova.rs, 29.6.2020.

Lepo je koristiti privilegije pripadništva stranci, samo kad se ne bi morao nositi i pečat članstva. Aktivisti vladajuće partije dobili su instrukcije kako da se ponašaju tokom kampanje u kojoj im se naređuje da umesto svojih profilnih fotografija na Vajberu, Votsapu i društvenim mrežama drže ili broj jedan - mesto na kome se na izbornom listiću nalazi SNS, ili izborni slogan stranke. Uz indikativnu primedbu kako je "mnoge sramota da se javno deklarišu kao SNS, a dobili su mnogo od stranke."

Muka duhu. Nije samo što treba skinuti sopstvenu ili fotografiju svoje dece i staviti zaokruženu jedinicu ili ono „za našu decu“, već što se time konačno „autuju“ na širem planu u pogledu pripadnosti naprednjačkom korpusu čime se, očigledno, neki od njih ne bi baš javno hvalili ako baš ne moraju. Problem je što će, izgleda, morati u najnovijoj kampanji partijskog disciplinovanja gde će se lojalnost, koliko god bila neiskrena, bar deklarativno javno dokazivati. Kićenje profila partijskom ikonografijom dođe mu kao ono fotografisanje izbornih listića i kačenje fotke na Instagramu, kako bi se videlo da si glasao za koga treba.

Kako se došlo do toga da partijska vrhuška SNS-a zaključi da im se čak i kandidati za funkcije stide partijskog amblema? Komplikovana je to stvar. Gledajući na prvi pogled profil njihovih pristalica, vašarske mitinge, autobuske konvoje, frenetične aplauze vođi, moglo bi se zaključiti kako tu ima svega osim blama i da je neko od njih poslednji put pocrveneo kad je malo duže ostao na suncu. Međutim, različiti su razlozi koji te ljude teraju da partijsku knjižicu drže duboko u unutrašnjem džepu, bez želje da im, kao nekad kod komunista, upadljivo viri iz onog spoljneg.

Među onima koji bi da prikriju stranački angažman najviše je proračunatih karijerista i profesionalnih parazita koji bi da se ovajde ali i da sačuvaju „nevinost“ kako bi sutra igrali u nekom drugom kolu i u drugom dresu.

Ima onih koji su ucenjeni egzistencijom i radnim mestom i ako su već naterani da jedu ono što se ne jede ne bi još i da na sav glas hvale kuvara. Jedni su jedino preko partije mogli da se zaposle, drugi jedino tako uspevaju da na poslu ostanu.

Najmanje je tu onih koje je iskreno privukla nekakva naprednjačka ideologija, program i Vučićevo vizionarstvo, jer je Srpska napredna stranka ustrojena kao klijentelističko udruženje i preduzeće u kome se dobro zna podela posla, obaveza i uloga.

Naredba, a bogami i pretnja, demaskirala je taj nakazni obligacioni odnos uspostavljen između partije i članstva koji, uprošćeno definisan, glasi: ako ti mi obezbeđujemo posao, funkciju, odborničko ili poslaničko mesto, dozvolu za ovo ili ono, upravni odbor, pobedu na tenderu i slične benefite, onda ima da nosiš partijski bajrak da svi vide. Čist primer burazerske poslovne filozofije: ja tebi, ti meni; usluga za uslugu; nema nas, neće biti ni tebe.

Uterivanje discipline već daje rezultete, pa se profili sledbenika na mesindžerima i društvenim mrežama pretvaraju u stranačke bilborde i poređani jedan za drugim sa onim silnim „kečevima“ pored imena izgledaju kao svedočanstva loših đaka. Eto koliko za partijsku ljubav treba: malo pripretiš i ona plane.