Ranko Pivljanin: Otkud Vučić ispred televizora


Ranko Pivljanin, kolumna za portal Nova.rs, 17.5.2020.

Od toga da bude na deset televizija odjednom, Aleksandar Vučić je došao u fazu da bude sam ispred stotinu televizora. Taj najnoviji nivo svoje političko-medijske igrice odigrao je na „onlajn“  predizbornom skupu gde je govorio pred sledbenicima koji su imali samo jedan zadatak: da slušaju i aplaudiraju.

Iako je ceo događaj delovao bizarno i orvelovski bio je to vešto osmišljen spektakl u panteonu Vučićeve medijske manipulacije koja je postala alfa i omega njegove politike ali i simbol vladanja i održanja na vlasti. Bez televizije i ekrana Vučić je jedno veliko ništa, na ekranu i uz pomoć njega on je sve i svja. Njegove reči, parole i govori – dosadni, isprazni i predvidljivi – tek provučeni kroz televizijski signal dobijaju željenu motivacionu snagu i imaju učinak koji se od njih očekuje. Ekran je postao Vučićev politički okvir i platforma, oruđe i mera uspešnosti.

To što će ovaj izvitopereni matriks razumni ljudi doživeti kao stepenicu više uznapredovale beslovesnosti pa će na konto njega zbijati šale ili se pitati dokle ovo može da ide, njemu nije bitno. Vučić i arhitekte njegovog propagandnog imaginarijuma odlično znaju za koga je ovaj „film“ pravljen i u dušu poznaju publiku koja će se na njega „primiti“.

Nije ovaj „webinar“ sa samo jednim govornikom organizovan zbog zdravstvenih razloga i propisane distance –  da se o tome vodi računa ne bi se neki dan hiljade njih mobilisalo da zbijaju redove pred Skupštinom i razmenjuju žvale urličući. Ne, ovo je iskorak u kome su i partijski statisti sa krovova, ulica i kongresnih sala namerno pomereni na ekrane kako bi i sami imali iluziju učesnika u tom blokbasteru, ali sa jasno podeljenim ulogama: vi ste statisti, ja sam glavni junak: ja pričam do iznemoglosti, vi aplaudirate dok vam dlanovi ne utrnu; ja sam tu da fasciniram, vi ćete da se divite.

Istovremeno, ovo je i šira poruka o odnosu političkih snaga i definicija favorita i autsajdera.

Svesno ili nesvesno ljudi će upoređivati sliku Boška Obradovića, iznurenog štrajkom glađu i sprženog prolećnim suncem na skupštinskim stepenicama, sa slikom uparađenog omnipotentnog vođe sa oreolom vlasnika bolje budućnosti pred bleštavilom ekrana!

Ili, pak, kakvu šansu ima slika uplakanog Đilasa sužena kamerom mobilnog telefona i bačena u bespuće društvenih mreža, naspram propagandnog potencijala profesionalno organizovanog igrokaza koji je direktno prenošen na televizijama sa nacionalnom frekfencijom a potom unedogled repriziran?

Jasno je ko tu odnosi prevagu u narodu koji ima geslo „glasaću za tebe kad budeš na vlasti“ i koga briga koliko je sve to koštalo i čijim parama je plaćeno.

U osnovi, ono od juče jeste ličilo na neku vrstu ludila, ali kad od zemlje napraviš ludnicu onda je ovo očekivan i adekvatan sadržaj njenog enterijera. Bilo je to ludilo koje će se glavnom akteru, itekako, isplatiti.