Ranko Pivljanin: A što DS ne vrati Mićuna?


Ranko Pivljanin, kolumna za portal Nova.rs, 21.5.2020.

Svašta smo saznavali ovih dana, između ostalog i da je „Tomin sin iskopao čoveka“ i da su u Demokratskoj stranci opet iskopali ratne sekire. Genetika, šta ćeš. I kao što Nikolići ne mogu bez grobljanskih radova, tako izgleda ni Demokratska stranka ne može bez deoba, parnica i međusobnih optužbi i na dobrom je putu da završi na terenu čuvene familije iz Kragujevca, to jest na groblju izumrlih političkih partija.

Njena osmogodišnja agonija se približava samrtnom ropcu u kome se zakazuju neke paralelne sednice Glavnog odbora, podižu krivične prijave predsednika stranke protiv potpredsednice, padaju sumnjičenja za šurovanje sa Vučićem, „prodaju“ stranke Đilasu… Organizacija koja bi trebala biti etalon demokratske i pristojne debate demonstrira geačku svađu u kojoj se vade kočevi iz ograda ali ne da bi ograde pale već da bi se izgradile nove.

Prisustvujemo ko zna kojem po redu nastavku filma „sto nijansi žute“ u kome se svi zaklinju kako rade na jedinstvu stranke a od tog rada i takvog jedinstva stranka je dovedena na ivicu opstanka i političke relevantnosti sa opterećujućim bagažem u kome su osamdeset raspuštenih stranačkih odbora, izjalovljena priča o ponovnom ujedinjenju njenih derivata u veliki DS i tužna činjenica da prvi put od obnavljanja nije prebacila cenzus na beogradskim izborima a prestonica važi za njeno najjače uporište. I ne zna se da li joj je gore samoj ili utopljenoj u Savez za Srbiju i priču o bojkotu.

Nije lako objasniti ovaj strmoglav partije koja je, šta god mislili i pričali, vratila kakvu-takvu demokratiju u ovu zemlju i koja će bez stabilne Demokratske stranke biti na izvolte političkim avanturistima, oportunistima i autokratama svih profila. Svoje propadanje DS u dobroj meri i duguje naporu ovog aktuelnog autokrate da zatre „žute lopove“ a on je to uradio na dva načina: deo „žute bande“ je preuzeo i presvukao u naprednjačke dresove a ostatak je beskrupuloznom satanizacijom marginalizovao do neprepoznatljivosti.

Međutim, klicu sopstvene propasti posejale su same demokrate kada za bezmalo dvanaest godina participiranja u vlasti nisu učvrstile istinski demokratski poredak i institucije već su podlegle čarima i izazovima vlasti, zaboravljajući principe na kojima im stranka počiva i na obaveze i odgovornost koji iz njih proističu. Tako su porodili i Vučića koji im je samo poravnao travu na grobu koji su sami iskopali.

Pokazala se problematičnom i odluka da se stranka profiliše kao preduzeće što je značilo primat menadžerisanja nad ideologijom a stranka bez ideologije je prazna ljuštura ili prosto interesno udruženje.

Uostalom, preduzeća su, osim uspehu, sklona i bankrotu. Ne treba zanemariti ni ulogu famoznog „stranačkog pluralizma“ koji je, umesto da kapitalizuje različita mišljenja i struje, po pravilu značio cepanje stranke i nastanak novih partija. Od onog prvog raskola pre trideset godina kada se od matice odvojila grupica oko Koste Čavoškog i napravila Srpsku liberalnu stranku, DS je „porodila“ desetak partija i proizvela isto toliko lidera i „liderčića“ pa je za pretpostaviti da će i najnovije trvenje rezultirati nekim političkim nedonoščetom za koje će se naći mesta u Vučićevom inkubatoru.

Kako stvari stoje uskoro bi DS mogla da ima više bivših predsednika i stranaka koje su se iz nje ispilile nego pouzdanih i iskrenih članova. Ako je već tako demokrate bi onda ponovo na čelo partije mogle da vrate Dragoljuba Mićunovića. Kad je čovek bio prvi predsednik obnovljene Demokratske stranke, red je da bude i poslednji. Zar ne?