Lažna evidencija i stvarni krivci

Karikatura: Corax


Sofija Mandić, tekst za Peščanik.net, 25.6.2020.

Glasačke kutije i birački spiskovi se još nisu ni ohladili, a članovi Kriznog štaba, do juče iščezli iz javnosti, su nas obavestili da je epidemiološka situacija u zemlji ozbiljna i da zahteva ponovno „stezanje kaiša“. Gotovo istovremeno, mediji su objavili da su podaci o broju obolelih i umrlih pacijenata od korona virusa lažirani od prvog dana epidemije, a naročito od ukidanja vanrednog stanja početkom maja. Vanredno stanje je, podsetimo, konvalidirano u Skupštini, a nekoliko dana kasnije i ukinuto sa istim obrazloženjem – da je „širenje zarazne bolesti COVID-19 na teritoriji Republike Srbije ograničeno i da se nalazi pod kontrolom“.

Izgleda da su se ovo navodno ograničenje i kontrola, kao što smo i sumnjali, dogodili isključivo u cilju održavanja izbora 21. juna. Izbori su, prema raspoloživim podacima, u blizak kontakt doveli oko tri miliona ljudi. Slike masovno posećenih sportskih manifestacija su nas podvrgle globalnom podsmehu, ali one su bile tek uvertira za masovni kontakt 21. juna, koji je retko kome bio smešan. Možda baš zato što je toliko tragičan. Susedi i međunarodni zvaničnici su ovaj dan uglavnom nemo posmatrali, a neki su čak i upućivali čestitke „pobednicima“, uprkos tome što je održavanje izbora po obimu opasnosti od širenja zaraze prevazišlo sve sportske slike.

U jučerašnjem intervjuu, epidemiolog Zoran Radovanović je izjavio da su izbori bili važniji od zdravlja i da je bilo jasno da su podaci koji su javnosti prezentovani nakon ukidanja vanrednog stanja – lažni. Radovanović je odavao utisak čoveka koji govori ne samo profesionalno (što je i do sada činio) već i po ljudskom principu rekoh i spasih dušu. Ovaj princip nema nikakve posebne veze sa njegovom profesijom.

Ono što je izgovorio ostaće za istoriju i analizu – kako je žrtvovano javno zdravlje, zarad partijskih, a zapravo interesa jedne jedine osobe. Radovanović je rekao da su članovi Kriznog štaba morali znati da je ono što čine nakon ukidanja vanrednog stanja, naročito dozvoljavanjem masovnih i izbornih okupljanja, „katastrofalno i kritično“; da je postupano protivno osnovnim epidemiološkim principima; da je bilo potrebno da svi članovi Kriznog štaba podnesu ostavke. Da se čitav pristup u objavljivanju podataka može svesti na – lažemo, pa šta. Samim tim, da građani imaju razloga da sumnjaju u sve podatke koji dolaze iz zvaničnih izvora.

Sve što je Radovanović rekao značajno je i hrabro u okolnostima u kojima se nalazimo. Samo u jednom nije bio u pravu – da za lažirane podatke zdravstvenih institucija nema druge odgovornosti, do moralne. Ovakva omaška se ne može previše zameriti, jer njegov posao nije da precizno odgovara na pravna pitanja. Odgovor je čak možda i indikativan, jer govori o tome na koji način i u kakvom opštem uverenju glavni akteri posmatraju svoje epidemiološko angažovanje. Ukoliko postupim mimo propisa, sudiće mi samo moja savest i niko drugi. Ako nemam savest, ili je njena snaga zanemarljiva, tim bolje po mene.

Stvari ipak stoje malo drugačije i nisu prepuštene individualnim moralnim procenama i osećajima. Iako je moralna odgovornost za neetičko postupanje lekara neupitna, naš pravni sistem prepoznaje i neke druge oblike odgovornosti, koje sa sobom povlače opipljive i ovozemaljske sankcije.

Naime, Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti predviđa postupak prijavljivanja oboljevanja i smrti od zarazne bolesti i predviđa prekršajnu odgovornost za slučaj da zdravstvene institucije, kao i odgovorna lica i zaposleni u ovim institucijama, ovakvo prijavljivanje ne sprovedu. Zaprećene novčane kazne za ovo nepostupanje variraju u zavisnosti od svojstva okrivljenog – do najviše 150 hiljada dinara za fizička lica i do dva miliona dinara za pravna lica, odnosno institucije. To bi bila prva i blaža linija odgovornosti za sve zdravstvene ustanove i njihove zaposlene koji su na bilo koji način „propustili“ da prijave istinite podatke o zarazi i smrti od korona virusa.

Druga, a našoj realnosti bliža linija odgovornosti bi bila krivična odgovornost za falsifikovanje službenih isprava. Ovde dakle govorimo o slučaju u kome službeno lice, odnosno lice koje vrši javna ovlašćenja u službene evidencije unese, potpiše ili overi podatke koji su neistiniti ili ako omogući pravljenje službene isprave neistinite sadržine. Zaprećena kazna za službena i odgovorna lica u ovom slučaju je zatvorska – od tri meseca do pet godina zatvora.

Dakle, ukoliko niko ne bude odgovarao za lažno predstavljanje broja obolelih i umrlih tokom epidemije korona virusa (koja je i dalje u toku), to neće biti posledica nedostataka pravnih mehanizama za utvrđivanje odgovornosti.

Ovde je predstavljen jedan mogući pravac prekršajne i samo jedan mogući pravac utvrđivanja krivične odgovornosti. Tužiocu koji je minimalno kreativan i radi u javnom interesu bi se sigurno otvorile i neke druge mogućnosti, u zavisnosti od okolnosti slučaja koji je nama u ovom trenutku poznat tek u osnovnim crtama.

Ukoliko odgovornih ne bude bilo, to će biti politička i državna odluka, jer su politika i država organizovale i sprovele prikrivanje na koje se sumnja. Ovu oduku će savršeno sprovesti Republička javna tužiteljka, bez koje ne može biti krivičnog progona. Ona je odavno nestala i za njom godinama bezuspešno tragamo.

Ukoliko odgovornih ne bude bilo, to će – još pogubnije – značiti da nemamo nijedan razlog da verujemo ni u jedan podatak koji budemo čuli sve dok traje epidemija, sve i ako te podatke plasiraju lekari, u ime državnih i zdravstvenih institucija. Kako se preživljava u takvim okolnostima, ostaje filozofsko pitanje na koje, u ovom trenutku, ne postoji razuman odgovor.