Ranko Pivljanin: Da li će se Vučić odreći Dačića?



Ranko Pivljanin, kolumna za portal Nova.rs

Muku muči Dačiću Ivica. U osvit nove vlade Vučić ga je stavio na roštilj a tihu vatru na kojoj ga peče raspirili su njegovi partijski kamaradi, što šetnjom u nedoba ispred Skupštine (sin savetnika Škundrića, sekretar iz Trivanovog ministarstva), što bunom na jugu pod vođstvom kočobaše Tončeva. Oba putića koji su mu svi zajedno trasirali vode u nepoznato i sada je na Dačićevom instiktu da odabere onaj koji će ga manje koštati.

Mogao je da se prikloni pobunjenom članstvu, pređe u opoziciju i definitivno se oprosti od ministarske fotelje ili da krene u seču svojih knezova, nadajući se da će njihovim glavama otkupiti svoju kod sultana koji bi ga ostavio na dvoru. Izgleda da se odlučio za ovu drugu opciju, s obzirom da je Petar Škundrić razrešen sa savetničkog mesta u vladi, ministar Goran Trivan će biti pozvan na odgovornost, članovi SPS-a koji su učestvovali na protestima izbačeni iz partije, a „samoupravnu kritiku“ je popio i jogunasti Novica Tončev koji gospodari Surdulicom i nema problem da kaže kako SNS „davi“ SPS i glasno zapreti blokadom auto-puta.

Na kraju i sam Dačić je rekao kako „neće raditi protiv Vučića“ i ako SPS većinski hoće to da radi on u tome neće učestvovati, po cenu da da više ne bude predsednik te partije. Dirljivo. Moglo bi se reći da će Vučić posle tolikih izliva lojalnosti, u nedostatku Nebojše Stefanovića, sada na grudi priviti Ivicu Dačića. Da li će to učiniti? Sudeći po njegovoj prvoj reakciji u kojoj je „espesovce“ nazvao lopovima i tajkunima – neće. Gledajući širi plan u kome ne kadrira samo on, već se iza horizonta pomalja Rusija kao moćni patron socijalista – moraće.

Tehnički, Dačić i kompanija Vučiću nisu potrebni ni po kom osnovu i čak bi mu pomalo i odgovaralo da ih pošalje u opoziciju, s obzirom da mu ona fali u gotovo jednostranačkoj skupštini. Ne mogu mu ništa, a dobri su za pokazivanje. Istovremeno, odlazak u opoziciju bi na duži rok koristio i socijalistima koje je laokonski zagrljaj sa naprednjacima za osam godina koštao 40 odsto manje glasova i tek će ih koštati. To oslobođenje bi ih „prokrvilo“ i povratilo im identitet, ali Dačić i partijski establišment ne razmišljaju strateški već zadnjicom naviknutom na državne fotelje i dobro plaćene funkcije po javnim preduzećima.

Sa njihove tačke gledišta, mnogo im je korisnije deset odsto podrške građana a da su na vlasti, nego dvadeset odsto kao opoziciji. Otud i Dačićevo napadno dodvoravanje Vučiću i sipanje drvlja i kamenja po svojim ljudima koji su se usudili da dignu glas. Najgore što može da mu se desi jeste da ga, uprkos tom klečanju i ulizištvu , Vučić ipak „otkači“ . Bio bi to dvostruki nokaut: kod svog članstva se izblamirao i zamerio se, a ovamo je ostao kratkih rukava i taj način odlaska u opoziciju je najnepovoljniji. Drugačije je kad u opoziciju odeš sam, a drugačije je kada te u nju oteraju. Prva solucija ti daje na uverljivosti, čini te nekom vrstom heroja i prilično abolira, druga nema težinu prvog raspleta i bazdi na iznudu i gubitništvo.

Odnos Vučića i Dačića svih ovih godina se može definisati kao „ljubav psa i mačke“ a znamo koliko se i kako to dvoje vole.

Vučić mu nikad nije zaboravio „izdaju“ iz 2008. godine kada je ga je Dačićev prelaz na stranu demokrata ostavio bez mesta gradonačelnika Beograda i sve ove godine otkako (nas) jašu zajedno ne propušta priliku da ga bocne, kinji, šikanira i podseća kako zavisi od njegove volje. Iznad Dačića stalno lebdi rečenica: ne trebaš mi, ali sam ja, eto, dobar pa te držim. S druge strane i u Dačiću „kuva“ zbog tog ponižavanja, pozicije dečaka kome stariji dasa lupa čvrge i stalnog pravdanja, a bes kroti političkim pragmatizmom i višim sopstvenim interesom.

Da li je ovo momenat konačnog razlaza i bacanja svih karata na sto? Verovatno nije. Vučić je otvorio nekoliko frontova i ne treba mu još i konflikt sa socijalistima bez obzira što mu oni trenutno ne mogu mnogo nauditi pa će, ako bude razmišljao hladne glave, i ovaj put izaći Dačiću u susret, ali će mu prethodno, koliko god može, spustiti cenu. Bolje mu je da ga ima tu negde i, s vremena na vreme, cipelari nego da ga žulja kao kamičak u toj istoj cipeli. Naravno, ukoliko ga ne nadvlada iracionalnost, pa degažira Ivicu izvan aut linije. U tom slučaju, eto njega na tribinama da i on uzvikuje ono „Vučiću, pederu“.