Dejan Žujović: Beogradski mali pijac



Dejan Žujović, kolumna za portal Nova.rs, 10.8.2020.

Oduvek su se ljudi svađali sa bogovima. I ja sam se na nož posvađao sa Svarogom u petak. Boli me uvo, poštujem ga, ali ako u njega veruje troje ljudi imam jake štihove. Bogovi su živi dok ih ljudi pominju. Čemu svađa? Zato što je kao i svaki Bog sebičan. Voli da najbolje društvo bude uz njega. Zato što mi je uzeo najboljeg prijatelja, mog Vladu Žugića. Taj čovek je jedan od retkih koji je razumeo moju ludu glavu i divlji karakter. Koji me je voleo. I kojeg sam svim srcem voleo. Kada god bi se zapijali po kafanama naručivao je ovu blentavu pesmu, i u njegovu čast ova kolumna će da se zove tako.

Težak petak. I sa drugom sam pričao i svađao se celu noć uz flašu Jacka. Izljubio se sa njim i oprostio. Od mog nežnog dečaka. Poželeo mu mir. Da se odmori, naspava. Da zaboravi gnjide koje su ga proganjale, cimale, maltretirale. A nije znao da se odbrani od vampira. I to srce nije izdržalo. Jebi se, Vladimire, i sada plačem dok ovo kucam…

A petak je tako lepo počeo. Pozvao sam profesorku iz Bele Crkve. Zamolio je za dva minuta vremena i u dahu ispričao priču o akciji Za sve moje ljude. Saznao sam da su se obe porodile i da imaju bebe par meseci stare. Bio presrećan, jer nisam mogao lepši trenutak da ubodem za svoju akciju.

U subotu sam odlučio da neću da pijem, da se uništavam tugom. Krenuli smo put Bele Crkve. Sa profesorkama smo se našli u lokalu. Beskrajno šarmantne i normalne osobe. Imaš osećaj da ih znaš sto godina. Jedna je predavala engleski, druga matematiku. Ceo problem je ispao oko toga što su pokrenule akciju da kolektiv izabere novu direktorku a ne ljudi sa strane, a kasnije i odbijanje da botuju za vladajuću stranku. I nakon 5-6 godina rada na određeno ugovori nisu produženi.

Mi smo u više mahova objašnjavali svrhu akcije, ko su ljudi koji uplaćuju i zašto uplaćuju. Posle stvarno dugog ubeđivanja uspeli smo da im uplatimo po 100 000 dinara. Obećali da je u pitanju jednokratna pomoć, ali evo sada, javno kažem, lagali smo profesorke. Toliko ste dobre osobe, sa tim bebicama pogotovo, da ćemo sigurno ponoviti uvek kada budemo imali dovoljno sredstava. A lokalni idioti neka gledaju i čude se. Ima ova zemlja još vernu decu koja vode brigu o pravim muškarcima i ženama.

Nedelja. Ležim u krevetu i razmišljam. Ova zemlja ostane bez vrhunskog pulmologa i dve profesorke da i ne trepne. Pa nismo skakavci, pa dal je otpao jedan ili sto nije važno? Evo, čistunci, u ovoj kolumni nisam nijednom opsovao? Srećni? Lakše spavate? Srbija i svet su bolje mesto za život sada? Godine su trebale da se ti ljudi iškoluju, da dobro nauče posao još neka. I nije to država uradila, već njihovi roditelji, odricanjem svakoga meseca, godinama i godinama. Kažem profesorkama da je bolje što je tako prošlo. Lako bi ih provalio. Kada god bih video post koji počinje sa “Hvala predsedniku…” a da nema ni jednu gramatičku grešku, odmah bi znao da stiže iz Bele Crkve. Provaljene!

A šta tek reći o jednom ponosnom čoveku iz plemena Drobnjaka? Godine medicine, specijalizacija, supspecijalizacija, stručni radovi, predavanja, rad sa studentima… Hiljade zahvalnih pacijenata. A onda paščad krenu da ga stiskaju. Da potpiše. Da legne na rudu. Mislili su da je njihov. E nikada nije bio vaš, paščadi bezmoralna, i to ga je na kraju dotuklo. Srce mog nežnog dečaka nije izdržalo. Seme vam se zatrlo zbog njega i svih nas koje žive sahranjujete, dok kurve, debile, idiote trpate u Skupštinu i ubijate i posledenje tragove normalnosti u ovoj zemlji. Ako budete trajali još koju godinu, neka neko slobodno uzme gumicu i obriše granice ove zemlje jer više neće postojati.

Preplivaću, pregaziću i Dunav i Savu. Da pronađem lekovitu travu… More, preoraću i Srbiju ako treba, ovaj narod da probudim. Počinjem 15. avgusta u Rakiti, da oslobodimo NAŠU reku, za NAŠU zemlju, za NAŠ narod. Bogovi i ljudi su živi dok ih spominju. Moj Vlada će dugo da živi, bar dok mu brat diše NAŠ vazduh.