Dejan Žujović: Totalno drukčiji od drugih



Dejan Žujović, kolumna za portal Nova.rs, 24.8.2020.

Mislim da sam najbolji provod u životu imao na koncertu grupe Vještice, ’89. Ili ’90. u SKC-u, ne mogu da se setim. Grupa sastavljena od bivših članova Azre, Filma i Haustora, beskrajnih pozitivaca i kreativaca, napravila je svoj prvi album koji je za mene antologija. Pesme poput Visoko kao lastavica, Zlato, Nema mjesta suzama, za mene su večne. Poslušajte ih, izazivaju izliv sreće i optimizma u mozak.

Da li ste srećni? Znate onaj osećaj? Kada vas zagrli i poljubi svojim nežnim usnama iza uha? Kada uronite u njenu kosu i duboko udahnete, napunite svoja pluća njenim mirisom? Kada raširite ruke a ka vama trči vaša unuka i skače u zagrljaj, a vas preplavi taj predivni miris dragog bića? Jesu li to srećni momenti? Treba li puno para za te momente? Sreća nije novac, ali je često uslovljena njime. A mi ga nemamo. Zašto? Nismo bili dovoljno snalažljivi? Učili smo pogrešne škole? Roditelji su nas pogrešno vaspitavali? Kakav je osećaj arhitekti kada mu sin kaže da mu je uzor narkodiler iz kraja koji se voza u bembari? Kakav je osećaj pričati o novcu u društvu u kome nas preko 80% ima oko 11 000 ksocijalne pomoći?

Naši domaćini su sjajno organizovali celu stvar. Preko 250 automobila je učetstvovalo u protesnoj vožnji. Policija i motorciklisti su perfektno održavali red i mir. Dali smo brdo intervjua lokalnim medijima, raznim portalima. Masa ljudi želi da priđe i da se upozna. Sve više ljudi ispravno percepira našu borbu.

Ovo je do sada najduže pisana kolumna. Krenuo sam rano jutros da je pišem u Beogradu, kuckao je u autu, i evo, nastavljam je u mojim Cvetkama. Krenuli smo da obilazimo Srbiju, sakupljamo ljude za buduće organe Pokreta.

Čeka nas mnogo pređenih kilometara, mnogo razgovora, spajanja do sada nespojivih ljudi. Moramo da probudimo želju u njima. Veru. Veru da će rezultata biti ako budemo krvavo zasukali rukave. Aktivizam su šuljevi i žuljevi.

Aktivizam je vera u čoveka.

Ceo dan razmišljam o apsurdnom problemu. Nije problem pokrenuti čoveka koji prima 50+ hiljada dinara mesečno. Kako pokrenuti onog koji kičmu lomi za 20 hiljada? Da dođem sa ratlukom i kafom na njegova vrata i da mu objasnim šta znači živeti životom dostojnog čoveka? Kako da mu objasnim da nema šta da izgubi, baš kao ni ja? Ja mogu da izgubim posao koji hrani moju porodicu, baš kao i on. Šta koči naše sugrađane koji praktično gladuju?

Shvatam da ova jednačina ima previše nepoznatih za jednodnevno razmišljanje.

Danas smo predali neophodne papire za registraciju Pokreta “Za sve moje ljude” u APR. Imam lep osećaj da krećem na jedan put. Ne sumnjam da me čeka mnogo divnih momenata, upoznavanja dobrih ljudi. Kao i mnogo razočaranja. Pljuvanja. Laži. Podmetanja. Kada završim ovaj zanimljivi životni put podvući ću crtu i znaću gde sam. Do sada su me svi moji putevi činili boljim. Ne bojim se.

Jer smo totalno drugačiji od drugih….

Dragi prijatelji, pomozimo ljudima koji su ostali bez posla zato što su imali obraz i kičmu. Navedeni računi se vode na mene. Sav prikupljen novac će biti upućen Aleksandru Obradoviću, otpuštenim niškim žandarmima i dvema profesorkama iz Bele Crkve. Pokažimo solidarnost prema ljudima koji su u životu samo jednu grešku napravili – bili su časni.