Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1, 5.8.2020.
O novom vojnom pilotu uglavnom znate sve. Ne bih vas zamarao opisujući ono što ste videli, niti bih taj zbir sumanutih okolnosti nazvao čudom. Čuda nema, to je samo ono što nas čini kadrim da svoje postojanje pojmimo kao niz bizarnih slučajnosti.
Uzdizanje Vulina u ministra bez sadržaja, pokazuje sklonost Vladaoca prema bolnim kadrovskim pobačajima. To je samo egzotični primer iz inventara njegovih nastranih opita sa sudbinom države i ostacima njenog ugleda.
U takvoj selekciji postaje nevažno da li je Vulin služio vojsku ili nije. Vrhovni je učinio sve da Vojska služi njemu kao bojno polje za igru vojskovođe sa posebnim potrebama. Ozarenog kad se živi ljudi pred njim pretvaraju u olovne vojnike, bez volje da pruže bilo kakav otpor pomamljenom šarlatanu.
Videli smo vodeće generale ukočene pred prilično oštećenim ministrom, lišeni želje da se pokrenu ili bilo šta kažu. On stoji pred njima, govori o stvarima koje smatra važnim, i nečemu ih uči. On govori da sve što su postigli, što jesu bili ili su prestali da budu, duguju Vrhovnom komandantu.
Vrhovni komandant, zvanje koje ovde ne postoji, pristaje da mu ministar tepa na taj način, i šašolji mu neomeđenu sujetu. Čak se tako i predstavlja kad vidi sebe u trećem licu. Ministar je objavio da će uskoro na svakom dobro držećem vojnom zidu da visi Vrhovni, kako bi se pokazala snaga države. Još nije nađena dovoljno dobra fotografija, bilo je teško očekivati da takvo lice bude podnošljiv prizor pred vojnicima koji drže do sebe.
Uporno lakejsko poziranje držalo je ministra na pristojnom odstojanju od pada. Njegova udvaranja ukazivala su na srećnu zaljubljenost, koja je pomogla da budu zataškane sve Vulinove budalaštine. Taj kič od ljubavi preuzet je na svim nivoima podaništva, i emocije su bez štednje, ali lišene iskrenosti upućivane čoveku koji mrzi sve oko sebe.
Vladalac mrzi ljude koji ga ne vole, ne podnose njegov prezir i odvratni cinizam, protive mu se i ne pristaju na javnu estetiku njegovih manijaklnih ispada. Ali, on mrzi i one koji mu se podastiru, dive mu se, one koji su ravnodušni. Čak i sve koji iskazuju oduševljenje. On nikada i nigde nije doživeo ovacije, ne dobija latice pod točkove. Mrzi sve koji mu to uskraćuju, a toliko je željan opšte egzaltacije, iako zna da mu je takva božanska počast zauvek nedostižna. I odatle dolazi njegov snažni izliv mržnje prema „svom“ narodu, koji ne ume da sakrije: „Smisliću nešto mnogo gore od Sajma, razmišljam na kakve muke da vas stavim.“
Vulin je proizvod mržnje, probisvet i neradnik od koga je isti takav napravio ministra, pouzdanog delegata za ponižavanje Vojske Srbije. Taj posao je jedna od retkih stvari koju je izaslanik shvatio odmah.
Ali, zašto je Vrhovni poželeo da pogazi Vojsku čiji je prvi vojskovođa, dovodeći na čelo resora svog arlekina, sa biografijom, koja kao i njegova, dolazi iz mrklog mraka?
Možda zbog toga što se boji svega velikog što ne poznaje, pa to pokušava da svede na svoje dimenzije. Ako Vulin takav kakav jeste podredi vojsku sebi, Vladalac će učvrstiti svoj kult na bajonetima.
Naravno da je to zabluda, ali on je nastavio traganje za kadrovima na berzi škarta. Jedino odatle može da se iskopa reciklirani šoder koji se neće opirati zlovolji i mahnitanju izmišljenog mesije bez harizme. Jedino takvi neće tragati za objašnjenjem, niti postavljati pitanje: kako je to moguće? Kako je svemoć nad društvom uspostavio čovek na koga nije moguće pristati?
Jedino osloncem na elitu iz šuta i otpada, iz provincijskih kockarnica i bakalnica, iz narko i nasilničkih navijačkih bandi iz odreda parapolicijskih mučitelja. Lupeže, dilere, varalice, podlace, ukoljice i secikese podigao je pod sam vrh svoje mafijaške piramide. Veruje da mu je to armatura i oslonac, materijal koji će ga spasti rušenja ili bar ublažiti pad.
Sve je to pokušao sa Vojskom, koju je pre toga temeljno devastirao. Uspeo je, uz pomoć svog ministra jedino da vodeće generale pretvori u voštane figure. Ne pokreću se, niti se oglašavaju. Šta misle kapetani i majori o svim tim kreaturama koje igraju đavolje oro nad njima, ne znamo pouzdano. Verovatno ništa dobro, i to saznanje uzdiže njegov kukavičluk do panike.
U novom parlamentu koji je sam izabrao, među kandidatima za nove ministre ima dovoljno materijala koji je usklađen sa njegovim merilima: sve najgore, ustajalo, trulo i trošno. Među njima, on je pouzdani prorok nadolazeće katastrofe.
