LJUBODRAG STOJADINOVIĆ - Počasni let nad baruštinom



Piše: Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 3.8.2020.

Pilot zvani Vulin postao je zvezda nedelje i bacio epidemiju u svoju znamenitu senku. Izgleda da je taj bizarni obred u posrnulim oružanim snagama bio potreban građanstvu koje je inače nemoćno pred kolektivnom depresijom. Kao sredstvo za razbijanje opasne čamotinje i povratak iz socijalne agonije upotrebljen je Vulin. Ali, pokazalo se da agonija tek dobija na zamahu, taj čovek je zapravo ljuštura funkcionerske nastranosti. I ma kako čudno izgledalo, tek svojom impresivnom prazninom postaje simbolom svega što se u ovoj državi temeljno razbija i razara.

Naravno da to nije nimalo slučajno. Ministar odbrane je lice koje nas svojim čudesnim postojanjem podseća na neobične puteve uspona i uspeha. Njegova karijera je napravljena od supstance koje nigde nema ali traje, kao dokaz šta sve ovde nije moguće a ipak se uspostavlja kao bezuslovna vladavina tame.

Dakle, Vulin kao avijatičar, koji aeroplanom leti svoj počasni krug nad Beogradom, ipak nije senzacija. Opisana okolnost je samo simboličko realizovanje sistemskog ludila, ali nikada se ne zna kad će on da uzleti samostalno, ako letački znak već ima.

Ministar odbrane, logična kadrovska iznuda vlasnika svih funkcija, našao se na tom mestu kao stalna trauma oružane sile. A ona je postala upotrebno marketinško sredstvo grupe probisveta i kriminalaca, koji su sebe pretvorili u elitu. Poligon za opite neupotrebljivih borbenih sredstava i kulisa za sive poslove i transfer oružja u međusobno sukobljene prijateljske zemlje.

U tim poslovima Vulin je samo lutka o koncu, komično pokriće koje ne pokriva ništa na relaciji poslova odbrane i polumračne delatnosti transfera oružja. Zbog ovih radnji koje obavlja opasna grupacija u sivoj zoni, ministarstvo i postoji. Sa ministrom u ulozi punjene ptice koja leti, i u svakoj prilici uzdiže svog Vrhovnog komandanta do linije apsolutnog neukusa.

Na svom nivou, Vulin je Vesić vojske, mada se njegovi zahvati teže uočavaju a jednako su štetni, ali u oblasti upotrebe misaonog korpusa kod njih dvojice razlika je u nijansama. Vesić je dobio odrešene ruke da ruši Beograd, Vulin je uglavnom ceremonijalni maneken, najveća rušenja u njegovom resoru ipak obavlja glavni majstor.

Vojska već dugo stvara javni gard od stiropora. Osipa se, najbolji ljudi odlaze na bolja mesta. Nema napredovanja bez odanosti, standard je nizak, stanovi obećani pre pet godina još nisu ni nacrtani. Sve su ređa čak i teatralna uručivanja ključeva. Mit o modernizaciji i moćnom oružju zasniva se na stalnom tabloidnom prizivanju ratova i na remontovanim krševima.

Ministar se nikada nije oporavio od mnogih skandala, ali mu oporavak u društvu sebi sličnih ili još gorih niko ne traži. Nije ga mnogo potrefilo osporavanje sposobnosti za dužnost. Ispostavilo se da sposobnosti i nisu potrebne.

Njegova obraćanja vojnicima su naivni, nadripoetski, patetični sastavi na nivou osmoškolca: kad dođete kući noću, posle teških vojničkih poslova, probudite svoju decu, probudite ih tiho, onako kako ih samo majka budi…

Vulin je hvatao špijune oko Generalštaba, upuštao se u glupe svađe sa komšijama, nikada nije mogao da objasni poreklo zamašne imovine. Tetka njegove žene koja daje pozajmice ovde je već godinama zgodna ilustracija za svaku besramnu laž.

Pred razmahanim i glagoljivim ministrom, Generalštab je praktično prestao da postoji, ili se pretvorio u počasni odred poniznosti pred njim. Generala Mojsilovića nigde nema, niti se oglašava. U stvari, on nema o čemu da govori, niti mu je to dopušteno.

Skeč u kome Vulin dobija počasni letački znak, sasvim je logičan proizvod u radionici za olovne vojnike. Komandant ratnog vazduhoplovstva general Duško Žarković nije pilot. Ali šarlatan u ulozi ministra jeste.

Društvene mreže su prepune sažetih reakcija u kojima se ljudi čude nečemu što se stalno i iznova događa. Ali, sve je to ono što jesmo, cirkuski veštaci obavljaju važne poslove, maloumni ih vode svojim putevima. Ljudi svojim pozivom određeni da od nečega brane zemlju, ne mogu da savladaju svoju poniznost, niti da odbrane sebe od nitkova.

I sve to, pa i tragedije koje mogu da budu izvesne deluju uzaludno, jer će se svakako ponoviti.

Neko je napisao da je najnovija počasna zamisao sa Vulinom zapravo genijalna. To je igra koju smo zaslužili i koju nam priređuje majstor opsene, znajući da ćemo sve to lako podneti. I potpuno je u pravu.

Bar neko vreme smo u silnom čuđenju posvetili beznačajnoj počasti čoveku čija namena nije poznata.

Bez valjanog opravdanja smo uvereni da naše čuđenje svemu na šta smo pristali ima bilo kakvog smisla.