Ranko Pivljanin: Hibridne lubenice sa T faktorom



Piše: Ranko Pivljanin, kolumna za portal Nova.rs, 7.8.2020.

Možda i može da se objasni zašto onaj veseli Vučić sedi na užarenoj plotni terase Predsedništva za nekim stočićem prekrivenim papirima i šerpicom u kojoj su parčići lubenice (naravno i zastava Srbije u pozadini). Najjednostavnije: izašao, slikalo ga, okačilo na Instagram i pobegao nazad u ladovinu. Smešan propagandni performans, ali šta ćeš kad tog dana nije bilo ništa drugo, pa se nešto moralo smisliti. Makar i sunčanica nad bostanom. Ili da parafraziramo Marinu Abramović - umetniik mora biti prisutan.

Takođe, ne mora ni da se objašnjava, dovoljno je da super zvuči kako trećinu Srba od korone štite T-ćelije, šta god one bile: ako im još dodamo onaj Nestorovićev “srpski gen“, nama vakcina i ne treba. Ali hoće li neko konačno objasniti tajnu “hibridnog rata“ protiv Srbije o kome godinama telale sa naslovnih strana tabloidnih službenih glasnika režima i sa one ružičaste televizije koja je, u međuvremenu, postala i centar srpske nauke i izumiteljstva?

Do sada smo, u proteklih osam godina, po mojoj skromnoj evidenciji, preživeli jedno četiri-pet takvih ratova, otprilike koliko i Vučić atentata, a zajedničko tim ratovima i atentatima jeste da se, mahom, odigravaju na stranicama tabloidne štampe uz adekvatnu televizijsku artiljerijsku podršku. Ko redovno čita tabloide, gleda “specijalizovane“ televizijske emisije i sluša dežurne stručnjake za hibridni rat (jedan estradizovani udbaš, jedan maštoviti vojni obaveštajac, prva režimska analitičarska postava i, naravno, Drecun) zna tok i rezultate tih hibridnih ofanziva kao i žrtve u ljudstvu i materijalu. Mi ignoranti možemo samo da gledamo sa strane, iščuđavamo se i cokćemo nad nepodopštinama “centara moći“ koji hibridno jurišaju na Srbiju i njenog predsednika.

Zapravo, to i jeste poenta cele priče: oni obznanjuju, pučanstvo glođe kosku a iza dimne zavese hibridnog rata odigravaju se cele epopeje, naizgled, trivijalnih stvari koje po štetočinstvu po državu, njen ekonomski i politički sistem i samo građanstvo uveliko nadilaze učinak “hibridnih udara“.

I ovaj najnoviji hibridni rat koji nam je juče objavljen sa naslovnica tabloida (u jednom ga sprovode zapadne obaveštajne službe, u drugom špijuni okolnih država boreći se za prevlast na Balkanu; nisam gledao ko nam još sve o glavi radi sa stranica ostalih režimskih oglasnika) ima sličnu pozadinu i upotrebnu vrednost. U njemu se udarilo “na pet stubova države“ – vojsku, zdravstvo, policiju, crkvu i prosvetu. Glavni stub, noseća karijatida – predsednik države je ovaj put ostavljen na miru, jer kako ovi stručnjaci navode, on je za zlikovce tvrd orah, nerešiva dilema i svi dosadašnji udari su se pokazali neefikasnim, pa sad buškaju na slabijim mestima. A kako izgledaju ti udari? Pa, u vojsci je to sprdanje sa Vulinovim počasnim letačkim znakom, u prosveti vicevi na konto kombinovane nastave u korona dobu, u zdravstvu napadi na Krizni štab, u crkvi priča o vladici Grigoriju kao kandidatu za predsednika, u policiji kamenice po snagama reda…

Inače, hibridni rat je kovanica koju su (o)smislili američki politikolozi i teoretičari pre petnaestak godina, imajući u vidu različite aspekte savremenog ratovanja koje uključuje obaveštajna mešetarenja, sajber operacije i različit spektar drugih subverzivnih aktivnosti protiv neke zemlje ili njenog režima, ali ni sami nisu uspeli da ga jasno i u potpunosti definišu. To je pre nekoliko godina uradio Međunarodni institut za strateške studije iz Londona koji je hibridni rat definisao kao “upotrebu vojnih i nevojnih instrumenata u integrisanoj kampanji u cilju postizanja iznenađenja, iskorišćavanje inicijative i sticanja psihološke prednosti koje se koriste u diplomatskim dejstvima; velike i brze informacione, elektronske i sajber operacije; pokrivanje i prikrivanje vojnih i obaveštajnih aktivnosti u kombinaciji sa ekonomskim pritiskom“.

I niko ne spori da je ovakva vrsta ratovanja u modernom dobu prisutna, pa je logično da je i Srbija meta hibridnog delovanja i to kontinuiniranog, a ne, kako ispada, da taj rat bukne samo kad tabloidima zafali tema ili kad vlast poželi da njime skrenu pažnju sa drugih stvari.

Hibridni rat se ovde, zapravo, rabi kao medijska bomba, više petarda, i ima ulogu onih lubenica sa početka teksta upravo u unutrašnjem “specijalnom ratu“ protiv normalnosti i u cilju sluđivanja građana. Kad nestane ikona koje plaču, teladi sa dve glave, Hristovih likova na panjevima ili kada Vučića pritegne kakva muka, sa naslovnih strana zapucaju neprijatelji iz svih hibridnih oružja. Onda mi pobedimo i idemo dalje. Do sledećeg hibridnog rata.