LJUBODRAG STOJADINOVIĆ - Lepotica i Tvorac



Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1

Neodlučnost je iskonska mimikrija i strepnja od sebe, a iza nje se skriva kukavičluk. Ta osobina, naravno nije moguća bez notorne kukavice, a ona je uvek iskazuje kao pozu hrabrosti. Predsednik SNS-a sve svoje najgore osobine ističe kao vrline. Tri meseca i nešto više, u njegovom mozgovnom vrenju i ko zna kojim organima što održavaju jedan nelogični oblik života, začeta je grešnim putem ideja o mandataru za novu stranačku vladu. Vlada će biti samo plastični cvet na njegovom reveru.

Čekali smo jedino ono što nije potrebno. Srbiji nije potrebna vlast, ovde slobodno i bez ograničenja vršlja pantokrator kao njeno surovo ostvarenje, čineći i njega samog opskurnim primerkom naopake evolucije. Šta je on nama? U zrelom socijalnom društvu, gde je ustanovljen pouzdan vrednosni sistem, bio bi ono što jeste: niko i ništa. I to bi bio vrhunac za ono čega inače nema.  

Ovde je on pokazao moć koja je proizvod bolne inferiornosti, naše i njegove, njihove simbioze, socijalne nesposobnosti, fragilnosti snaga za pobunu neizbežnu za izbavljenje i demokratije na umoru. Otpor je nasušna potreba od koje zavisi opstanak, ali toga još nema. Ideja o tome ugušena je pred strahom da ono što godinama nije podnošljivo ne postane još gore. Izgleda da zaista postaje.

U ponedeljak pre podne, najavljeno je da će taj čovek konačno otkriti veliku tajnu: ko će, zaboga sastaviti novu vladu, iako mu je ona potrebna kao čir na guzici. Njegova nejasna misao putuje Srbijom kao mahnita predsmrtna bolest, nije mu dato da se veseli pred izlivima ljubavi podređenih, jer ljubavi nema. Niko ga ne voli, čak ni tupavi, nepismeni ešeloni određeni da ga na društvenim mrežama brane od jezive istine.

Seo je one večeri, zauzeo pozu mislioca koji to čini uzalud ali neprekidno, uvežbao grimasu komične nadmoći i ludačke mirnoće. Pokazao je koliko prezire sve koji ga gledaju i čekaju odluku koja je sazrevala mesecima, ali će se roditi nedozrela. Želeo je da govori ni o čemu, dugo, bez sadržaja, poente i pouke, uzrujano i konfuzno, čineći, i možda želeći da sve to izgleda mučno.

I jeste izgledalo mučno. Nije bilo poznato kome se taj čovek obraća. Većini koja ga podržava? On nema većinu ni među svojim fanaticima, nema je ni u svojoj glavi, sam je protiv sebe. To svojstvo, da svoj ego gaji pred zgađenom publikom, dovodi ga u nepriliku da uskoro nestane zajedno sa svojim smrtonosnim idejama. Govor bez značaja razumeo je jedino on, uveren da tako sebi obasjava budućnost kojoj kraja nema. Ali, u tom strahu od epiloga koji će biti strašan za njega, posegao je za analogijom. Ako je nešto već bilo, moglo bi da traje i dalje. I zato je poenta novi pobačaj i replika najgoreg parčeta istorije kao tragedije i farse: novi mandatar biće Ana Brnabić!

Eto, i to se dogodilo u četvrtom mesecu posle kriminalnih izbora: sumračni ritual iz koga je nastalo ono što je moralo nastati, inače to ne bi bilo njegovo čedo. Njegova višemesečna osama na čelu sebe, duboka misao o sudbini zemlje koja nestaje, razmena mišljenja sa bilo kim nesklonim da ima mišljenje. Neprospavane noći, inventar najboljih, dugačak spisak bitangi na važnim mestima, galerija neopisivih fukara, uvid u šljam. Introspekcija koja ohrabruje svojom jurodivom mahnitošću, opšte ludilo u sistemu koji se davno ugasio pod rukom sablasti.

Odsustvo pobune, smernost pred revnosnim neprijateljem života. Ovlašno čuđenje pred razvalinama slobode. Najgori izbor među najgorima. Ana koja se ne opire svom neznanju, iznenadni klon svog gospodara u nepristojnosti i bahatom opštenju, simbol praznine koja tek nadolazi kao poslednji poraz. Ne razume kako da razume, replika koja je postala lozinka za definitivni izostanak smisla.

U stvari, taj čovek i nije imao veliki izbor. Nema tamo ni boljih ni gorih, sve što postoji nastalo je iz pustahijskog inžinjeringa, pa je izbor bilo koje kreature bio moguć. Ali je Ana pobedila za prsa, noseći u sebi dragoceno iskustvo zajedničkog neznanja.

Ne znači, naravno, da trula greda pri vrhu nagoveštava brzo rušenje straćare. Ali Gospodar više ne zna gde ide, šta može, niti u šta udara. Broji korake, ne zna koliko ih još ima. Postaje zao i nervozan, crkava od straha, gubi vlast nad sobom koju jedva da je imao. Pokušava da se ohrabri svojom samovoljom koja je tako besmislena u razvalinama njegove vladavine.

Ana Brnabić nosi sa sobom poslednju poruku militarne nežnosti i ženskog mačizma. Nju je izabrao kao uzaludno ohrabrenje, jedino koje je još mogao da uputi svom zagađenom biračkom telu.