TEOFIL PANČIĆ - Nepodnošljivo lepa 2020, zrela za brzi zaborav



Teofil Pančić, kolumna za portal Radija Slobodna Evropa, 31.12.2020.

Šta god da smo pre 365 dana očekivali od godine 2020., to nismo dobili, jer ono jedino što smo od nje dobili, a nije da smo tražili, nikome nije bilo potrebno. Sada, nakon svega, od 2020. očekujemo još samo jedno, a to su tri stvari: da se mirno završi, da se više nikada ne vrati i da je što pre zaboravimo.

Skromna su to očekivanja, pa će zato valjda i biti ispunjena. A počelo je, kada je Srbija u pitanju, na onaj način na koji nam počinju sve godine otkad je zavladalo ovo Zlatno doba, kroz koje tumaramo kao guske u magli, pošto se uglavnom ništa ne vidi od dimnih bombi režimske propagande, potemkinovskih veštačkih rajeva i minhauzenovskih obećanja.

Godina 2020. je, dakle, trebalo da bude još jedna godina u kojoj Srbija ostvaruje rekordni privredni rast na kojem joj svi zavide, a naročito indisponirani susedi, koracima od sedam milja se približava Evropskoj uniji istovremeno ostajući u čvrstom bratstvu sa Rusijom i Kinom, a sveopšti procvat svega se preliva u ogroman međunarodni ugled zemlje, a naročito njenog prvog čoveka, privatno inače skromnog momka kojem je jako neprijatno zbog tolikog publiciteta, ali šta da radi kad je toliko voljen i neophodan?

A negde unutar, tačnije u sredini svega toga, trebalo je smestiti i još jedne male, rutinske izbore, izborčiće takoreći, na kojim će postojeće stanje stvari biti verifikovano i produženo, jer čemu prekidati nešto što nam tako dobro ide?

A onda je došla pandemija novog korona virusa. Ceo svet se gotovo zaustavio, a hrabra Srbija je i tu rešila da nadsveti svet, suprotstavljajući se virusu prvo njegovim ignorisanjem i ismevanjem, a onda – kad se ovaj nije prepao i odustao od nasrtanja na njene granice - zapadanjem u nešto između histerije i panike, što je rezultiralo zaključavanjem cele zemlje, a naročito njenih starijih stanovnika.

A kad smo jednom uterani u kuće i naterani da se osećamo krivim zbog same pomisli da bismo tu i tamo i da izađemo na vazduh i, ne daj bože, među ljude, svi smo još i dodatno kažnjeni svakodnevnim izlivima suzne brige prvog čoveka države, koji su se nekako redovno pretvarali u bizarne performanse samoveličanja i samosažaljevanja u isto vreme.

I taman kad smo pomislili da, u svetu ispalom iz zgloba, ništa neće moći da bude kao što je bilo i kao što je planirano, Vučić i ekipa su ipak dokazali da se drže svojih prioriteta, kolika god da je cena – koju ionako plaćaju drugi.

Dobili smo, dakle, pandemijske parlamentarne izbore, na kojima nije bilo opozicije (jer opozicija nije smislila ništa pametnije nego da se uvredi i povuče u svoju sobu, kao besna tinejdžerka koja se zaključa i odbije da siđe u trpezariju na ručak), ali i bez odsustva opozicije nije bilo nikakvih elemenata društvene normalnosti, demokratičnosti, pluralizma.

Dakle, suštinski nenormalno postojeće stanje je verifikovano u ultra-nenormalnim okolnostima, nakon čega smo svi nastavili da se pravimo ili kako se nije dogodilo ništa (opozicija i tzv. kritička javnost) ili da se nije dogodilo ništa čudno, nego je, naprotiv, Srbija ovako dodatno očišćena od oponirajućih glasova još lepša nego što je bila do tada, a već je bila nepodnošljivo lepa.

Tako da su sada, u nedostatku parlamentarne opozicije i medijsko-političkog pluralizma u mejnstrimu, glumci i karikaturisti postali glavni državni neprijatelji. Nije nečega ovakvog bilo ni u „Jeseni patrijarha“ ni u „Kralju Ibiju“, ali ko kaže da našem samodršcu i njegovoj ekipi granice mašte određuju tamo neke zastarele literarne parabole?

Kako god bilo, kad je izborna i postizborna purifikacija zemlje obavljena, proglašen je i kraj pauze za koronu, pa nam se ova vratila s inflatornim bujanjem, i od tada nas ne napušta. U takvim okolnostima ne može biti ničega ni nalik normalnom životu, a to našoj vrhuški jako prija, jer je ona nabaždarena na svako moguće vanredno stanje: u njemu pliva kao riba u vodi.

Rezultat tog plivanja, u ovom trenutku, osim faktičkog kraja političkog pluralizma, osim kolapsa zdravstvenog sistema i osim totalne dekadencije javnog prostora i javnog jezika, jeste i „pauza“ u evrointegracijama, jer ni jedno novo poglavlje u pregovorima sa Evropskom unijom nije otvoreno.

I u tom stanju nepodnošljive, samoiskrivljene lepote Srbija ulazi u 2021. Sve lepe želje su legitimne, iako možda ne bi bilo loše biti skroman, ali čvrst. Za početak bi bilo dovoljno kada 2021. ni po čemu ne bi ličila na 2020. I pri tome nikako ne mislimo samo na koronu.