SVETISLAV BASARA: Matrix reloaded - ponekad seirim nad usplahirenošću demokratske svetine



Piše: Svetislav Basara

„U ovoj se zemlji“, piše Teofil, „ništa neće pokrenuti na dobro dok Vučićeva za zemlju i društvo dubinski oštećujuća vladavina ne bude okončana i demontirana. Zna to Basara odlično, ali je u jednom trenutku počeo da zaboravlja da to pomene u svojim kolumnama.“

Te redove je pročitao i onaj naš Marsovac, pa je izjavio sledeće: „Vidi belaja! Basara počeo da zaboravlja da u kolumni pomene da se ništa dobro neće pokrenuti dok se Vučićeva vladavina bla, bla, bla, pa zahvaljujući tom zaboravu Carstviju Vučićevom ne bi bilo kraja, da tu nisu Đido, Guzijan, Boškić, Mlađan Đorđević, DSS i ostali lumeni demokratije, a odnedavno i Grigorije, koji će skorih dana Vučića razvlastiti i demontirati.“ (Komentar vrabaca iz ofa: oće qurtz!).

Okanimo se zajebancije. Ako i zaboravljam da pomenem da se „ništa neće promeniti na dobro dok Vučić... bla, bla, bla“, nema maltene dana da kao papagaj ne ponovim da se Vučić ne može „razvlastiti i demontirati“ uz pomoć više „nedavanja“ Kosova, više rusofilije, više opskurantizma i više isfoliranog patriotizma i da se stvari mogu pokrenuti na dobro samo ukoliko na scenu stupi dobro organizovana politička stranka liberalno-demokratske orijentacije.

Ostajem, međutim, pri tvrdnji da Vučić (i ceo paket značenja i ponašanja koji se vezuje uz to ime) nije uzrok ni jednog jedinog pičvajza, nego suma svih srpskih posledica. Oduvek je sve to tu, Vučić je to, da kažemo, samo ogolio i „uvrhunio“.

Srbija je za svog trajanja samo dva (i slovima dva) puta dobila (i brzo prokockala) šansu da se prene iz orijentalne čamotinje i pretpolitičkog sistema mimetičkog nasilja. Prvi put je to bilo krajem XIX veka, za vlade Milana Piroćanca - koji je, nekim čudom, izvukao živu glavu i digao ruke od politike, drugi put krajem XX i početkom XXI veka za vlade Zorana Đinđića, koji nije bio Piroćančeve sreće.

Ja u Famoznom kao krivce za dovođenje Vučića na vlast pominjem visokog pokrovitelja Đinđićevog streljanja, Koštunicu, i njegovog kohabitanta Tadića, ali i ta dvojica su samo posledice. Tadić se - da je na njega izvršen pritisak „demokratske“ javnosti - još i mogao vratiti na program Đinđićevog DS. Ali ne. „Demokratska“ javnost mu je ćutke prelazila preko teških brljotina - da pomenem Jeremićev otkup onog siledžije državnim parama i neprivođenje Koštunice, koji se oglušio o poziv javnog tužioca.

Stekao sam utisak - i mislim da me ne vara - da je „demokratska javnost“ tendenciozno puštala Tadića da napravi što više brljotina da bi ga na kraju, u teškom amoku belim listićima strmopizdila sa vlasti. Ali ni ta belolistićarska sumanutost nije bila uzrok, nego posledica drevne srpske politike opštenarodnih amoka koji rešenje svih problema vidi u strmopižđavanju bilo koga.

Tegoba života u Vučićevoj Srbiji puca i preko moje grbače, ali moram priznati da ponekad seirim nad usplahirenošću demokratske svetine koja je isto onako, ako ne i glasnije, kako danas (jalovo) arlauče protiv Vučića, (mnogo učinkovitije) arlaukala protiv Đinđića. Zato povremeno uskliknem: Udri, Vučiću, ruka ti se pozlatila.