Piše Ranko Pivljanin: Živina



Piše: Ranko Pivljanin, kolumna za portal Nova.rs

Mislio sam da je Simo Spasić, ulični Atlagić sa megafonom, najveći izum režimske idiotske antipropagande. Ovaj nesretnik (imalo bi se štošta reći i na temu dugogodišnje bezočne zloupotrebe čoveka posvađanog s vinklom), mobilisan je da šeta ulicama i galami, dernja se i urliče kroz megafon ne bi li zag(l)ušio poneku kritičku reč koju negde neko izgovori protiv srpskog Luja i ostalih lujki.

Sofisticiranije verzije Sime Spasića (Sima 2.1) – recimo one pod proizvođačkim brendom Orlić, Bakarec, Drecun… – idu po televizijama i po studijima rade isto to što i SS po ulicama i trgovima. Što bi narod rekao, hvataju na galamu! Njihova onomatopeja ima za cilj da urlicima, vikom i istovarom gomila suglasnika i samoglasnika koje bi trebalo da liče na reči i rečenice, nadomesti nedostatak argumenata ali, pre svega, da prekrije suvislu priču opozicionog ili kritički raspoloženog sagovornika koje vlast, u hinjenju takozvanog društvenog dijaloga, s vremena na vreme, pripusti pred mikrofone televizija sa nacionalnom frekfencijom.

Međutim, kako bolest sistema odmiče ka onom krajnjem stadijumu u kojem ludilo postaje podrazumevajuće i prihvatljivo, a normalnost neobična i ekscesna, tako se patentiraju i regrutuji sve luđi akteri za ulične „polemike“ sa neistomišljenicima. U trenutnom nedostatku batinaških kadrova (upravo su deo udarne brigade sami prekomandovali u zatvore) koji polemišu snagom nabildovanih mišiča i čvrstinom bezbol palica, angažuju se „trećepozivci“, specifična vrsta desničarskih dvorskih luda i strašila, strateški raspoređenih po obodu političke scene.

Tamo ih drže na kraćem ili dužem lancu i po potrebi pripuštaju kad treba igrati malo prljavije i uličarski, jer ne ide da na to troši vreme i reči Vodeći Huligan. Ne priliči – čovek, ipak, sedi sa Trampom, šeta po terasi sa Merkelovom, pije vino sa Makronom po podrumima Jelisejske palate. Osim toga, ima i ove školske obaveze, a sada valja proizvoditi i vakcinu.

E tako je zasijala nova zvezda naprednjačke ulične političke borbe, izvesni Tomo Lovreković koji je pre neki dan poslat u Pančevo da ućutka onu lajavu Mariniku Tepić koja ide okolo i ljušti pozlatu sa režimskih potemkinovih fasada, relativizuje ružičastu sliku nikad viđenog uspeha i opasno nervira predsednika.

I šta je uradio verni Toma? Verovali ili ne, bacio je kokošku na Tepićku. Za protivargument Marinikinim optužbama odabrao je pernatu živinu i zavrljačio je nesretnu koku prema potpredsednici Stranke slobode i pravde. Do sada je u uličnim političkim borbama bilo uobičajeno gađanje jajima, ali naprednjaci su – valjda u skladu sa proklamovanom idejom naprednosti i opšteg progresa, terminološki uobličenoj sintagmom „prvi put u istoriji“ – otišli korak dalje i počeli da se gađaju živim kokoškama. Po principu, neka leti perje.

Iako na prvi pogled ovaj pernati performans izgleda neobično i čudno, nije ga problem definisati i objasniti. Upotreba kokošiju u političke svrhe, zapravo je samo puka materijalizacija pilićarske filozofije života i pripadajuće joj političke misli i delovanja. Kokoška u rukama Tome Lovrekovića je simbol političkog kokošinjca u kome se šepuri neprikosnoveni petao od čijeg kukurikanja su nam uši zaglunule, dok oko njega trčkara, kokodače i kljuca nepregledno jato živopisne živine. Iz te farme je došla „pančevačka koka“ i na njenim krilima se uzdiže poimanje političkog obračuna primereno kokošijem mozgu i kokošijem slepilu i zaglušujućem kokodakanju.

A da je, kojim slučajem, ova živina bačena, primera radi, na terasu pustoline na Andrićevom vencu, tvrd vam stojim da bi se već dva dana na režimskim televizijama uveliko raspravljalo o novom atentatu i to biološkim oružjem najnovije generacije, a u „informerima“ , „telegrafima“ i ostalim „objektivima“ bi osvitali naslovi tipa „Vučića hteli da ubiju ptičjim gripom“. Arlauči Simo, sve ti je oprošteno.