Piše Milenko Vasović: Kukavice nas gurnule pod bombe



Piše: Milenko Vasović, kolumna za portal Nova.rs

Godišnjice bombardovanja su nam postale parada licemerja, busanje u junačko srce žrtava, mazohističko nabrajanje štete i prilika za dodatnu kontaminaciju pučanstva. Nikad ni reči o sopstvenoj odgovornosti ili o možda promašenoj politici. 

Kakvi su to ljudi, kakvi stratezi i političari koji su doveli Srbiju u situaciju da je napadne najveća planetarna ratna mašinerija. Koji su zaratili sa SAD, Nemačkom, Francuskom, Engleskom i još 15 zemalja. Da li bi to ijedna vlast u Evropi učinila svom narodu. 

Taj luksuz sebi je priuštila kamarila Slobodana Miloševića. Čuvali su svoje sujete, štitli kriminal, brinuli za svoje zadnjice  i gurali narod u stradanje. I uspeli su – hiljade ljudi je izginulo i ranjeno (ne znamo broj), privreda je razrušena (50 odsto), infrastruktra razvaljena (mostovi, pruge, putevi), zemlja zatrovana (spaljene rafinerije, uranijumska municija).

Danas njihovi sledbenici i povratnici iz Haga govore kako je to bilo ispravno, kako se rat nije mogao izbeći. Dobili su prostor da nastave obmanu, da pravdaju što se pravdati ne može.

Bombardovanje 1999. godine je bio zločin nad SRJ i tu nema ali. Pojedinci u vojsci su činili junaštva i to se mora respektovati. Kukavice su, međutim, gurnule zemlju pod bombe, narod su izvele na položaj, a svoje stomake sakrili u debele betonske bunkere.

Milošević je imao brojna uveravanja da se sprema bombardovanje. Setite se jednom je bilo i odloženo. Čak i da je tačna tvrdnja da se agresija nije mogla izbeći, što se Milošević i njegova bulumenta nisu povukli.

Što nisu podneli ostavke, raspisali nove izbore. Mogli su da kažu: „Evo narode, ako hoće da bombarduju mi ne želimo da budemo alibi za tu katastrofu“. Ne, ponašali su se u stilu – gini sirotinjo, mi ćemo se već nekako snaći. I „Milosrdni anđeo“ je pokazao svoje dželatsko lice.

Ima primera u Srbiji da su se pojedinci dobrovoljno žrtvovali da sačuvaju što je moguće više glava, ali neću ovde da otvaram to pitanje. Samo ću reći da nama autokratija svaki put dolazi glave. I kriminal.

Jer, ko je smeo da se suprotstavi Miloševiću, da li mu je iko rekao da je rat sulud, da li je iko ponudio ostavku. Niko, što iz straha, što iz činjenice da se od poltronskog okruženja i korupcionaša to ne  može ni očekivati. Knjižili su se placevi i uzimali ključevi od stanova.

Dvadesetdve godine kasnije stigli smo do naslovne strane „Herojska odbrana od NATO bombardovanja“ koja realno odzvanja kao „ludačko srljanje u pogibiju“. I dođemo do „suza“ nad stradalima, „pobednički“ nabrajamo razaranja kao da se hvalimo.

Licemerno veličamo nekakv mit o srpskoj neopobedivosti, a nigde da vidimo brigu o čoveku. Ne znamo broj stradalih, ne znamo kako žive invalidi rata, kolika su njihova primanja, ima li među njima relativno sposobnih, a nezaposlenih. Kako se leče, mogu li u banju i tako to.

Ne znamo kako žive porodice izginulih vojnika i policajaca, ne znamo jesu li stambeno zbrinute, gde su njihova deca, da li im je država pomogla da se školuju, koliko je njih dobilo stipendije, imaju li posao…

Niti u kakvim uslovima žive junaci sa Košara, važno je da im podignemo spomenik. Šta je sa obolelima zbog uranijuma i drugih trovanja. To nam vlast uopšte ne saopštava ni u prigodnim situacijama. Nego nam prosipa iluziju o armiji jačoj nego ikad, o moćnoj Srbiji.

Kao da mi ne znamo šta imamo u frižideru, rezervoaru, novčaniku. Teško je imati nacionalni ponos i „guliti poparu“. Sokole nas, ako naiđe kakva nova šansa da je ne propustimo, da opet „junački izginemo“. Baš kao da su srećni oni što su izginuli. To je taj srpski „sveti rat“.