Piše Milenko Vasović: Rođendan u Abu Dabiju



Piše: Milenko Vasović, kolumna za portal Nova.rs

Kad je predsednik Srbije sinoć izašao sa rođendanske žurke šeika Bin Zajeda, znao sam da ima mnogo skupu vest da nam saopšti. I reče predsednik svojim ljudima: „Idite tražite zemljište oko Beograda“, gradićemo sa braćom iz Emirata fabriku vakcina.

Neovlašćeno, na svoju ruku krenem i ja da merkam parcelu za Sinofarm. Valjda se to od svakog građanina Srbije očekuje. To je naš dug prema rođacima iz Emirata (UAE), većih prijatelja od njih mi nemamo. Toliko su nas oni i Vučić zadužili.

Er Srbiju sam odmah precrtao. Jeste da šeici upravljaju ovom kompanijom, ali skučeni su sa prostorom, u dugovima su do guše, a i pre neki dan smo im dali 120 miliona evra. Nek se snađu i bez fabrike. Beograd na vodi je mogo bolja lokacija, em je njihovo, em ima širinu i u centru je. Ako zatreba još hektara dodaćemo, besplatno, naravno, kao što smo im sve i dali. A tu je i reka Sava, može da primi sav otpad.

Ipak, favorit broj jedan je PKB. Neslućene mogućnosti, desetine hiljada hektara, spretni ljudi iz Al Dahre, blizina svega što treba. I njihov hektar ne bi bio skup – ni deset miliona evra. Pa onda da im damo subvencije za fabriku vakcina i eto ga 100 miliončića. Taman toliko koliko je Al Dahra platila PKB. Lepa prilika da im se revanširamo. 

Kad god predsednik Srbije ode u Emirate on nas obraduje, prava je šteta što Bin Zajed ne slavi rođendan dva, tri puta godišnje. Kolko bi se tu projekata izrodilo. Kako bi se mi samo otvorili, da im pomognemo da nas zavole. Pa nek košta šta košta.

Pogledajte samo naše susede, koliko su oni inferiorni. Ko je od njih imao priliku da pokloni oranice šeicima. Niko. Njihove „moroviće“ i „zobnatice“ moraju sami da obrađuju, da ulažu u mehanizaciju, da knjiže i rasknjižavaju. A vidi nas, naši paori mogu da se kartaju, mi smo se na vreme ratosiljali zemlje. Zahvaljujući kome, pa mudroj politici predsednika.

Samo imam strah, uvukla mi se zebnja da neka naša budala ne pokvari čitav projekat. Da recimo nekome ne padne na um da smesti fabriku vakcina pored nacionalnog stadiona. Da, kao fol dovedemo vodu, struju i sve što ide za fabriku, a da nam se stadion nakači. Ako već tako mora, neka bude tri u jedan, sve na jednom mestu, i stadion i fabrika i prostor za vakcinaciju. Ispod tribina fabrika vakcina, pored loža sestre sa špricevima. Organizuješ derbi, zaključaš kapije i samo vakciniši. E, to je bingo, a okolo raste vrednost nekretnina. I zemljišta. Ma genijalno!

Malo iskakanje iz teme, a možda i nije, je l‘ znate na čijem će se zemljištu graditi stadion? Ne znam ni ja, ali slutim kome će otići lova.

Jedino što me buni u čitavom projektu jeste zašto mi proizvodnju kineskih vakcina ugovaramo sa arapskom braćom. Da se Kinezi ne naljute, valjda se i oni nešto pitaju. I drugo, šta će nama dva, tri miliona vakcina mesečno, kako reče predsednik. Pogotovo što nećemo da zarađujemo na njima. Znači profit „nula“. Verovatno je predsednik mislio „nula“ za nas, mi smo na to ništa navikli. Šeici će, naravno dobiti svoje, nema tog projekta u kome im nismo uvećali konto. Sve za ljubav.