Piše: Svetislav Basara
U ponedeljak oko 21 h ulice u Srbiji su opustele, kao davnih godina kad su prikazivane „kultne“ TV serije poput „Dugo toplo leto“, „Kamiondžije“ ili „Otpisani“. Razlog ulične pustoši - nedostižnog sna našeg kriznog štaba - i ovoga puta je bila TV serija, to jest prva epizoda „Porodice“.
Kasnila je i redovna Marićeva prezidencijalna ispovedaonica/predikaonica na TV Hepi. „Izvinjavam se što kasnimo“ - rekao je Marić - ali predsednik Srbije i ja smo, kao ljubitelji istorije, gledali seriju i raspravljali kakav je bio Milošević, kakav je bio Tito.
Budući da sam i ja ljubitelj istorije, posle dužeg vremena se prebacih na RTS i naprosto se iznenadih koliko se Javni servis u međuvremenu izgradio. Pošto se dan po jutru poznaje, živ nisam bio da sačekam prve kadrove. Strepnja mi je bila veća od nade. Tema, da kažemo, skliska, pravi izazov za srpske podele, jednom rečju - Scila. Osim toga, većina serijinih persona dramatis je još živa, drugom rečju - Haribda.
Kako li će se, pitao sam se, autorski tim i glumačka ekipa provući između Scile i Haribde? Verovatnoća da će svi likovi biti zadovoljni načinom na koji su „prikazani na filmu“ bila je ravna nuli. Lako se mogla ponoviti situacija iz Pirandelove komendije „Šest lica traže pisca“ (da mu polome kosti). Što se odmah po završetku prve epizode i pokazalo, jer je Marija Milošević - koju vrlo uverljivo igra mlađahna Tijana Marković - najavila tužbu.
Pokazalo se, međutim, (bar za sada) da je u pitanju „čestit i iskren posao“, kako ga je reditelj Vuletić i opisao. Uspešno je izbegnuta u Srbiji dominantna poetika stripa Mirko i Slavko. Miloševići su, dakle, predstavljeni kao ljudska bića, ni bolja ni gora od njihovih protivnika, što oni i jesu (bili), što opet ne znači da nisu pravili teška sranja.
Likovi Slobe, Mire i (za sada) Marije & (većine) Co. su uverljivi do fascinantnosti, hajde da razmotrimo kakvi su likovi Đinđića & Co. Uliks Fehmiu je, recimo, vrlo neuverljiv kao Đinđić. Na stranu fizička nesličnost, koja nije ni obavezna, Fehmiu nije potrefio ni Đinđićevu dinamiku, ni mimiku, ni gestikulaciju, naročito ne retoriku, ali to ide na raboš scenariste.
Za razliku od momka koji igra Bebu Popovića, koji je odlično skinuo Bebin stav, dikciju i leksiku, ali koji bi - iako odgovornost za to pada na kostimografa - lako mogao popiti tužbu zbog dronja u koje je odeven, nespojivih sa Popovićevim imidžom.
Neuverljiv je i Cvetković u ulozi Koštunice, ali on je, istini za volju, imao i najteži glumački zadatak. Izobraziti Koštuničinu bezizražajnost, oštroumnu tupoumnost i stupor možda bi donekle uspeo samo Lorens Olivije. Sve u svemu, istinska drama se nije odvijala na relaciji Milošević-Đinđić, nego na relaciji Đinđić-Koštunica. Njega je, ne Miloševića, trebalo apsiti. Ali kako uapsiti legalistu zbog zločina koji će počiniti posle dve godine.
