TEOFIL PANČIĆ - Ko drži ključeve... i zašto



Piše: Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme'', 4.3.2001.

Sećate li se kada su nam Gospodar zaraze i njegovi dvorski vračevi, čak s tonom snishodljivosti i zamolbenosti u glasu, govorili "sledeće dve nedelje su ključne"? Samo još toliko da izdržimo, da budemo dobri, slušamo čika doktore, ne izlazimo iz kuće i ne otvaramo vrata nepoznatima (i ne ljubakamo se sa poznatima), i kraj pandemije je na vidiku...

Sada nas više niko ništa ne moli, a korona je i dalje tu. Svi su na izmaku strpljenja: nama je preko glave i njih i korone, njima je preko glave nas... a korone im, reklo bi se, nikada nije dosta. Unapred strahujem šta će biti s njima kad korone jednom ponestane u slobodnom opticaju.

Sada sasvim ozbiljno. Ideja o svečanom povratku policijskog časa i drugih, pratećih divota tvrdog "lokdauna" pojavila se takoreći niotkuda, i to odmah kao vrlo realna pretnja: još koliko juče najnadležniji od nadležnih govorili su kako to nije opcija, a samo koji dan kasnije čini se da nas samo čudo (ili parabožanska intervencija, zna-se-čija) može izbaviti od ponavljanja proletošnjeg opšteg paternalističkog terora nad celokupnim društvom, u punom kapacitetu. Samo, daleko je prošlo proleće: ostarili smo od tada za desetak godina, u proseku. A i živci su nam se dosta istanjili. Koliko jesenas, Gospodarevo neoprezno spominjanje novog zaključavanja umalo je izazvalo prevrat. A šta bi bilo sada? Možda ništa naročito. A možda, naprotiv, baš svašta, toliko svašta da se s tim na njihovom mestu ne bih igrao: rapidno je porastao broj, a i rešenost, onih koji su ubeđeni da više nemaju šta da izgube ako dozvole da ih se ponovo stavi pod ključ kao nekakve prestupnike-povratnike.

Svakako ćemo vrlo brzo videti šta će biti od toga. Možda i pre nego što ovaj tekst stigne do kioska... Ali, nije na odmet osvetliti nekoliko vrlo zanimljivih nuspojava trenutnog previranja. Prošlog proleća bili smo zatečeni u odbrani od nečega nepoznatog i nesavladivog, kao sa invazijom nadmoćnih vanzemaljaca. Od tada do danas, virus je načelno "savladan" jer su nam dostupne efikasne vakcine. Imunizacija, doduše, ne napreduje kako treba ali, gle, upravo je Srbija jedna od ređih zemalja gde ona ide sasvim dobro! Nije li baš to izvor onolikog ponosa i gordosti ovdašnjeg režima (za čudo i po izuzetku, s pravom)? Ako je tako, ne bi li novi "lokdaun" zvučao kao antiklimaks, vrlo ozbiljno posrtanje, ako ne i priznanje poraza? Otuda je u najmanju ruku logično da "nemedicinski" deo tzv. Kriznog štaba ne pokazuje entuzijazam za posezanjem za policijskim časom i pratećim pošastima.

Zanimljivije mi je, međutim, videti odakle uopšte tolika opsednutost (od ostalih aspekata stvarnosti i složenosti ljudske prirode i društva gotovo već sasvim otkačene) epidemiološke meritokratije radikalnom represijom kao jedinim odgovorom na istrajni pandemijski izazov? Doduše, tzv. mere koje su na snazi u trenutku nastanka ovog teksta imaju i svoje otvoreno idiotske aspekte, na koje sam ustrajno ukazivao (i zbog toga bio ustrajno vređan), da bi sada njihov idiotizam bio otvoreno potenciran i od pristalica "mekog" i "tvrdog" "lokdauna": izgleda da su svi shvatili da je potpuno besmisleno misliti da ćeš nametljivim petljanjem u radno vreme prodavnica ili kafana doakati jednom vižljastom virusu, a svi već navode kao vapijući primer budalaštine ideju da je epidemiološki OK gledati film u bioskopu od 5 ili 7, ali ne od 9 ili 11. Te "mere" su od početka bile ništa sa mašnicom, i tako su i prošle. Samo što su "zaključivači" iz njihovog neuspeha izvukli senzacionalno nakaradan zaključak: ako delimična represija nad nečim što nije virus (nego su ljudi) ne pomaže, hajde da uvedemo totalnu represiju nad nečim što nije virus (nego su ljudi), pa će to valjda pomoći! U toj ideji ima, osim klasičnog idiotizma, i nedopustivo mnogo fahidiotizma: ona ljudsko društvo ne sagledava kao složenu celinu, nego misli da može da ("privremeno") preuzme totalnu komandu nad njim. To, međutim, uvek nekako propadne, jer su ljudi, eto, bezobrazni, nesavršeni, svojeglavi: idu okolo, razgovaraju, čak se i dodiruju, sede po kafanama samo zato što su ove otvorene, a ako im i zatvoriš kafane onda se okupljaju po kućama, što je još gore, jer tamo se tek raspištolje! Ko tamo da im stane u kraj, zar da ih juriš po sobama i kuhinjama?! Da prostite, ni Gestapo ni Španska inkvizicija nisu bili tako preambiciozni. Ponekad se stvarno zapitam gde i kako su ti ljudi odrastali i socijalizovali se, gde, kako i s kim su živeli pre marta prošle godine?

Uz navedene, postoji još jedna razlika između prošlog i ovog (nastupajućeg) proleća o kojoj kao da niko ne razmišlja: iz dana u dan, sve je više onih koji su (re)vakcinisani, kao i onih koji su imunitet stekli tzv. prirodnim putem, preležavši zarazu. Misliti da možete tim ljudima nametati da još neodređeno dugo žive "kao da ništa nije bilo" znači ne shvatati ama baš ništa o ljudskoj psihologiji. Naprotiv, oni postaju doslovno svakodnevno sve bitniji faktor priče o postepenom, ali vrlo odlučnom i jednosmernom privođenju pandemijske histerije neumitnom kraju.

A ima tu i još jedan, da li mučan ili zabavan aspekt priče, procenite sami. U ovom internom sukobčiću unutar kolektivnog tela naših Gospodara zaraze, čak se i Goran Vesić – iz kojih god razloga i motiva – obreo na razumnijoj, umerenijoj strani. Ponavljam: Goran Vesić. E sad, da sam ja netko, ozbiljno bih se zapitao gde to fundamentalno grešim ako sam dospeo dotle da u poređenju s mojim idejama čak i one Gorana Vesića deluju kao primeri prosvećenosti i razumnosti.