Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 20.4.2021.
Bilo čija glava u Srbiji mogla bi da bude meta šipke ili toljage. Razloga ima na pretek, glava je jeftinija nego ikad, potrošna roba. Slabašna je ljuska na njoj, lako puca.
Bilo bi preterano da se ovde bavimo inventarom razloga za nasrtaje na ljudske glave. U toj oblasti kreativnost je veća no bilo gde na drugom mestu, ljudi naprosto znaju šta činiti sa tom stvari, posebno ako je tuđa. Ne zna se čega sve ima u glavi koja nasrće na onu koja nije njegova, i to je možda najveća tajna.
To je u samom vrhu vlasti usvojen model nasilnog preumljavanja: onih koji misle drugačije, ili se opiru nečemu što se opire razumu. Ili nisu po volji vlasniku močuge. Ili bi mogli da postanu opasni ako ih nadležni nosioci močuge ostave sa čitavim glavama.
Postoje najmanje dve ideje u takvim poduhvatima: povrediti jako, potresti ono što je unutra, a odgovorno je za mišljenje i svakovrsnu jeres spram nasilno uspostavljenih mafijaških kanona. Pa će valjda, ako ništa drugo, predmet takve terapije, kad počne ponovo da misli, misliti drugačije. Ili će misliti isto, ali to neće činiti javno, pred strahom od nove toljage, šipke ili koca.
Ili će predmet biti konačno arhiviran, ako nema čoveka, nema ni problema, ni drugačijeg mišljenja, ništa od toga.
Možda bi bar deo odgovora na pitanje čemu tako silovito ujednačavanje stavova, valjalo tražiti tamo gde inače nema nikakve suvisle ideje: kod policajnog ministra Vulina. Više puta je on govorio o nečemu što je utopija samo po sebi a budalaština po njemu, zamisao koja bez izuzetka nastaje u košmarnim umovima. A to je, recimo Srpski svet. U slobodnom prevodu ove sintagme koja ne znači apsolutno ništa, to bi ponovo bilo: svi Srbi u jednoj državi.
Srpski svet je, naravno ludačka iluzija, ali ne i bezopasna. Ideolog tog velikosrpskog imaginarijuma se nije zaustavio samo na prostoru koji bi bio arijevski čist, nego je dodao još nešto, što objašnjava tvorevinu pod silom mentalne unisonosti. Bila bi to država Srbija, kao veliki, etnički pročišćen prostor, pod jednom voljom. A to bi značilo: jedan narod, jedan vođa, jedna partija.
Vladajuća partija, sa svojim zakrvljenim mafijaškim ograncima, jedva da razume o čemu govori Vulin. Taj fukarski sindikat zna da je kraj sasvim blizu. Ali sloj čuvara trona, umno prilično osakaćeni batinaši ostaju opčinjeni jednom voljom, bez koje ne bi bilo ni njih.
Skrnavljenje te volje je početak kraja utopije, svaka glava koja u sebi stvara otpor, za njih postaje borbeni cilj, bez posebne naredbe.
Naravno da je Vulin samo epizodni mislilac u stvaranju političkog sistema autokratskog ludila, ali se bar potrudio da objasni svoje viđenje legitimnosti nasrtaja na sve što je drugačije. I opire se volji jednoga koja bi morala da bude svačija.
Za zaustavljanje istine o ponoru pakla, postoje paramedijske borbene jedinice. Odatle kulja otrov i smrad, traže se krivci za svaku reč koja para haotični prostor između najvažnijih ušiju Srbije. Odatle se javljaju posebno selektirane nakaze, koje prozivaju sve što ne liči na njih, i prete odmazdom. Brane vladaoca od njega samog ali ga ne mogu odbraniti, u svakoj reči koja dopire do tih vodećih režimskih umova, oni vide pretnju atentatom na svog stvoritelja.
Svi oni koji su prozvani na tim jutarnjim balovima nekadašnjih ljudi, postaju mete. Napadi će biti sve češći, jer u nekim ostacima misaonih zametaka, i takva stvorenja koja nije moguće sresti na drugom mestu, znaju da nešto strašno ne valja u tom polusvetu. Znaju da njima više nema povratka među ljude.
Njihove prozivke, poput onih iz skupštinske štale, ohrabruju podvižnike sa dna da učine bar nešto za tu stvar, koja je postala jezivi splet pljačke, rasipništva, lakomosti, bluda i zločinstava.
Ali, još važi ovdašnja odbrambena lozinka, da svaka batina ima (bar) dva kraja.
U glavu, nego šta, u mozak nego šta, u glavu nego šta, gde bi vi mene tu bi vas ja! (Idu dani, 1970)
Monstrum u agoniji može da bude opasno ljut na ljude i stvari koje sve teže kontroliše. Pre pada, sledi uspon nasilja, pljačke i razvrata, pokrivanje sramnih mesta raspomamljene klike svim sredstvima. I to bi bila poslednja iluzija da se nešto može sačuvati.
Na primer, Palmina domaćinska Srbija.
