Piše Dejan Žujović: Zajeban okrutan kurvin sin



Piše: Dejan Žujović, iz kolumne za portal Nova.rs

Narode Jagodine, kako si? Prema reportažama iz vašega grada rekao bih – super! Žene u opštini se samoorganizuju u odbrani vašeg najvećeg sina. Živa vaga ne laže, sigurno je najveći. Da li je najbolji? Jedini mogući? Je l’ zato ćutite? Okrećete glavu od kamere? Neće biti dve iljade za gospođu ove godine ako se kaže šta ne treba? Nisu preko vašeg deteta prelazili debeli gmazovi, pa što da se bunite? Ili ste to prošli, pa videli i da nije tako strašno? Što talasati baru? Vi ste idealni da se zbratimite sa onim bednicima što ispred suda pljuju porodicu svog kolege iz Namenske. Čuš debila, poginuo mu sin a on udario na direktora. Ma kičmu mu lomite, Srbi, šta čekate?

Od prošlog gostovanja na KTV-u hejteri ne miruju. Čitam komentare i smejem se. Zar je to sve, bagro? Ne može bolje, maštovitije? Pa da li ja da vam pišem puškice kako da me opletete? Zabolelo,a? Tek će da boli. Zovu me ljudi i pitaju – šta mi je. Ostaću sam ako tako nastavim. Pa šta? Sam sam živeo toliko godina, navikao sam. Ne sviđa vam se istina? Pa šta će vam onda izbori? Imate čoveka koji godinama samo priča šta vi želite da čujete. Ujutru dobije izveštaje i samo prema njima priča. Ako ne pričam istinu zar se neću pretvoriti u sve ostale? Koji vam uvek idu niz dlaku u pustoj želji da vam se dopadnu? Koji vas ubeđuju da postoji čaroban način da sve promenimo, a da nas ne boli? Neću tako. Vreme je za otvorenu priču, preispitivanje svih naših slabosti i mana. To nije autošovinizam, to je želja za promenom na bolje.

Kada pomislim na svog ministra samo poželim njegovim partijskim i drugim ortacima da ih on operiše. Svojevremeno mu je jedan drugi okrutan kurvin sin telefonom poručivao da ne bi znao miša da otvori. I ostao bez direktorskog mesta. Ali ne i bez obraza. Moram da ga obiđem u Valjevu. Iskažem poštovanje. To je ono što ministar nije iskazao na javnom servisu kada je pričao o nastradalim kolegama. Nisam se naljutio. Smejao sam se. Ja znam da se sa tobom radi na javnom nastupu, ali sve shvataš bukvalno. Mogu ton da isključim i opet ću da znam kada lažeš. Nekako se pretvoriš u buljavu žabu, trudeći se da ne trepneš ili skreneš pogled. Instruktori pričali da o tome vodiš računa, ali ne treba preterivati. I doktori ćute, poput baba iz Jagodine. Okreću glavu, navlače skafandere. Umiru. Dok se botoksirane njuške sprdaju sa njima.

Narode, kada je dosta? Koliko primera da navedem? Sto, hiljadu, deset hiljada primera nenormalnosti života u ovoj zemlji? Koliko? Na koju cifru reaguješ? Na koju nepravdu? Čekaš nekoga drugog? Neko da povede? Zašto? Povedi ti, koji čitaš ove redove. Biću uz tebe uvek. Fizički, perom, znanjem, obrazom. Čekaš mene? Čekaš njega? Shvati, ti, mali čoveče, ti si centar ove vasione. Ti si taj koji pokreće, menja. 

Znaš kako razmišljam, Srbine? Da ne bude uopšte važno. Popraviti se ne možeš. Ali neko mora da napravi sistem da to i ne bude važno. Kako god da si zajebao, institucije da rade. Peglaju tvoju glupost. Nije meni za tebe, nego za ovu pametnu decu kojoj živote sjebavaš. Odoše nam svi. Ostaćemo samo ti i ja ovde. Da se gledamo. Oči u oči. Bez i malo ljubavi. Ma šta se foliram i ja, mrzimo se, brate. Izboli bismo jedan drugog viljuškama. Ali, vodi računa. Ja sam zajeban, okrutan, kurvin sin…

Zna i sam đavo, a znaćeš i ti, Da sam zajeban, okrutan, kurvin sin
I držim u šaci ovaj zoološki vrt, Ćale mi je Džoni Keš a keva mi je Smrt.