Piše Ranko Pivljanin: „Ako završim u Dunavu…“



Piše: Ranko Pivljanin, kolumna za portal Nova.rs

I kad se učini da više ne postoji ništa grozno i zastrašujuće što već nismo čuli, pročitali ili videli u ovoj zemlji koja je pretvorena u košmar svakojakog zla, haosa i nesreća, ispostavi se da, ipak, postoji. Reči koje lede krv u žilama i na neki način sintetišu podozrenje i strah svih onih koji su se usudili da vode neku borbu u sistemu u kome sva pravila diktira Golijat čija batina vitla okolo, čuli smo od dva čoveka.

Na kraju emisije „Utisak nedelje“ Igor Jurić, osnivač Fondacije „Tijana Jurić“ rekao je: „Nemam nikakvih suicidnih misli, da znate ako završim u Dunavu, nisam skočio sam“. Pre njega, a u kontekstu naknadnih saznanja o smrti Vladimira Cvijana čije je telo, ispostavilo se, nađeno 2018. godine u Dunavu, sličnu poruku je pre mesec dana ostavio na Tviteru i sudija Miodrag Majić: „Vremena su takva da je možda trenutak da vam i ja saopštim da nikada nisam bio ljubitelj kupanja u reci, da volim život čak i kada mi ga mediokriteti zagorčavaju, da imam divnu porodicu i prijatelje i da maštam o starosti u kući na obali mora. Čisto da ostane za zapisnik.“

„Zapisnik“ u koji su ušle reči ovih ljudi biće jeziva (i ova reč je odjednom dobila na frekfentnosti – samo je Predsednik lično nekoliko puta upotrebio komentarišući aktuelni „slučaj Palma“) stranica u poglavlju nekog budućeg udžbenika istorije koje će istraživati ovo vreme u kojem su jedna zemlja i njen narod dozvolili da se ljudi od istine i pravde plaše da ne završe u Dunavu, a da talog sa njegovog dna pliva po površini i upravlja tokovima svih naših reka i života.

Mutno Dunavo postalo je personifikacija potencijalne sudbine i poslednje adrese petlova koji prerano kukuriču, onih koji su odbili da pognu ili okreću glavu i da žmure, ljudi koji neće da se pomire sa diktatom ološa i onih koji podižu glas. Ne, nisu počeli da nas bacaju sa ograda mostova i obaloutvrda, uradili su nešto perfidnije i pokvarenije: posejali su seme straha koji se polako ili sve brže prima i postaje autoimuni refleks kod ljudi koji bi se možda i pobunili (a mnogo ih je koji imaju razloge za bunu), ali im pri toj pomisli kroz glavu prođu reči Igora Jurića i sudije Majića i onda samo uvuku glavu među ramena.

Kako drugačije objasniti glasnu ćutnju diljem Srbije, zaglušujući muk koji prekriva očigledna i vrišteća nepočinstva, orijaške zabave silnika i oberknezova, iživljavanje neostvarenih kreatura kojima je partijska knjižica poslužila kao vajld kard za kriminalnu igranku kako po prestonici tako i po lokalu. Pretorijanci režima, pravilno i svrhovito raspoređeni i po horizontali i po vertikali, uvezani su u neraskidiv lanac na koji je privezana čitava država, njene instuticije, zakoni, pravosuđe, univerziteti, zdravstveni i ekonomski sistem, infrastruktura, arhitektura, mediji, na kraju i bedni ostaci kulture koja im ništa ne znači, ali su procenili da je kao potencijalno izvorište bunta bolje i nju držati na lancu.

Svi znamo ko su Igor Jurić i Miodrag Majić. Da podsetimo, Jurić je otac brutalno ubijene devojčice koji se, iniciran ličnom tragedijom, šest godina bori za bezbednost dece i njegova fondacija, nazvana imenom njegove ćerke Tijane, je uradila mnogo po tom pitanju. Između ostalog doprinela je i promeni Zakona o policiji a izmenjeni član (simbolično nazvan „Tijanin zakon“) predviđa da policija u potragu za nestalim detetom kreće odmah nakon prijave nestanka, dok je ranije policija čekala da prođe između 24 i 48 sati. U međuvremenu je krajem 2019. uvedena i doživotna kazna zatvora za počinioce najtežih zlodela nad decom.

I sada je na udaru, jer ima saznanja o nekom visoko pozicioniranog političiru osumnjičenom za pedofiliju. On tvrdi da je njegovo ime rekao bivšem ministru unutrašnjih poslova i načelniku Uprave kriminalističke policije, ova dvojica ga demantuju i kažu da nije. Ako Jurić govori istinu, on je uradio sve što je trebalo i javnost i mediji neopravdano od njega traže da sam izgovori ime tog političara. Na njemu nije ni da izjavljuje, ni da istražuje, ni da dokazuje. Ako je oklevetao, neka odgovara. Međutim, izgleda da nije naišao na „razumevanje“ tamo gde je ono najneophodnije i otud one njegove strašne reči o Dunavu. Shvatio je da je ostao sam.

Miodrag Majić je, pak, sudija Apelacionog suda u Beogradu koji misli svojom glavom, najčešće to što misli i kaže, a to što kaže vlastima se obično ne dopada, pa trenutno prolazi toplog zeca u Skupštini, najvećem naprednjačkom rezervoaru pljuvačnih žlezda. Dakle, ni on se nije retorički setio da ono o „kupanju u reci“ izdiktira u zapisnik.

I kada se dvojici takvih ljudi upale alarmi za opasnost, možemo samo zamisliti strah običnog čoveka i razumeti onu aklamativnu podršku jagodinskih žena gospodaru njihovog atara i života preko koje Palma, kako lucidno primeti kolega Veljko Pajović, pokušava da izdejstvuje kolektivni imunitet.

Ne, nećemo se ovde igrati Dunava i tih jezivih insinuacija, u reku treba da bacimo naš strah i neka Dunav njega odnese. Na nama je da ga pregazimo. Ili što bi rekao Mak Dizdar, ima jedna modra rijeka, valja nama preko rijeke.