Piše Ranko Pivljanin: Kad ministarka gaji svinje



Piše: Ranko Pivljanin, kolumna za portal Nova.rs

Ako ima još koga, osim Boga i naroda, kome nisu dosadila događanja na takozvanoj političkoj sceni evo kako stvari trenutno stoje, to jest valjaju se kroz ono poslovično blato koje je postalo nezaobilazan, iliti jedini, ambijent u kojem se ta politička borba odigrava. Dakle, zahvaljujući terenu – prljavo. Zahvaljujući akterima – podmuklo, neprincipijelno, pokvareno, banalno, nekulturno, licemerno, nedostojanstveno, iza leđa, pijačarski, na kraju i tragikomično.

Sa stanovišta javnog interesa – štetočinski i neproduktivno, kao što su nas i navikli, ali koga briga za građane, državu i društvo. Bitni su interesi glavnih aktera cirkusa a to su sa jedne strane vlast, sa druge opozicija. Interes ovih prvih je da na vlasti ostanu, ako je moguće do kraja veka, interes ovih drugi je da se, valjda, vlasti dokopaju ili, pak, da se ne dokopaju – nauka, kao ni oni sami, još nisu načisto po tom pitanju.

U obe vojske se vrše pregrupisavanja i istraga poturica pred odsudni boj zakazan za 2022. godinu kada bi trebalo da bude jasno da li će se Vučić konačno krunisati za cara ili će mu, pak, neko stati na rep. I kako ta kalakurnica trenutno izgleda? Ne pitajte, a bolje i da ne gledate. 

Sa naprednjačke strane traje što prikriveni, što otvoreni lov na mangupe u njihovim redovima. Predsednik Vučić, duboko razočaran i kao čovek i kao radikal, u svoju uzdanicu Nebojšu Stefanovića, ima originalan pristup njegovoj satanizaciji i posledičnoj eliminaciji: napada ga braneći ga sa sve potenciranjem živopisnog nadimka ministra odbrane. Čak i premijerka Brnabić pri pominjanju Stefanovića obavezno drži papirnu maramicu u ruci, ali on je već stara priča. Trenutno je bačena nova petarda, a kad se dim razišao pojavila se sileuta najnovije mete unutar naprednjačkih zidina.

Gotovo niotkuda kao problematična karika izvučena je Marija Obradović, ministarka državne uprave i lokalne samouprave kojoj su, istražni tabloidni organi vlasti, pronašli, zamislite, nekakvu farmu svinja u Gakovu. Dobro, šta ima sporno u tome da gospođa ministarka gaji prasad i veprove, možda se tako odmara od teškog državničkog posla? Osim toga, kad može da komanduje državnom upravom  i lokalnom samoupravom što ne bi mogla da vodi i jedan osrednji krmadnik i razvija svinjogojstvo na lokalu. Međutim, kako utvrdiše tabloidne istražne ekipe, i to bačko mestašce nadomak Sombora i farma i njen prethodni vlasnik su problematičniji od Jovanjice i Krušika zajedno.

Naime, mesto važi za „leglo droge“ i uzgajalište marihuane, prašenje krmača je izgleda nadgledao veterinarski odsek grupe Veljka Belivuka, a prethodni vlasnik je, kažu, osumnjičen da je prao Veljine pare. Sve u svemu jedan opšti svinjac i pripadajuća mu svinjarija i verovatno samo još jedna od brojnih Augijevih štala kriminalizovane države. Iskorišćena kao inicijalna kapisla  za još jedan unutarstranački obračun. Ostaje samo nepoznanica zašto su alternativni poslovi ministarke Obradović obznanjeni upravo sada i na kome skliskom kamenu se okliznula jedna od glavnih perjanica Srpske napredne stranke. Saznaćemo, valjda, u jednoj od onih čuvenih Vučićevih nedelja „kad će se sve otkriti“ kojima neprestano maše. Ona sama se, za sada, ne oglašava.

A sad nazad u veseli opozicioni zabran da vidimo kako teku tamošnji obračuni, potaknuti kofeinskom apstinentskom krizom usled nehumanih pandemijskih mera koje su pozatvarale kafiće, osnovne partijske ćelije opozicionih stranaka. Ono nema svinja, ali ima gulaša, plus šiljokurana, buljuka, čopora.., liči i to na „farmu“ ali onu Mitrovićevu u Šimanovcima. Rekao bi čovek, svuda farme a poljoprivreda nam propada.

Zaratili Jeremićevci i Đilasovci, pa ovi prvi optužuju Đilasa da je napravio „gulaš opoziciju u kojoj su sve sami šiljokurani“, a iz tabora „šiljokurana“  im uzvraćaju da su picajzle, sve u svemu, veselo društvo koje obećava, ozbiljnost na nivou i divan predložak za opoziciono jedinstvo o kome svi poderaše jezike pričajući.

Sve je, zapravo, postala groteska u kojoj je politika, barem ona ozbiljna i odgovorna bez koje je nemoguće organizovati život i državu, obesmišljena i svedena na rijaliti i jeftinu zabavu i to planski kako bi se od nje odbio svako ko bi hteo da se politikom bavi iz plemenitih i istinskih pobuda. Ona je pretvorena u prljavu igru na blatnjavom terenu za igrače koji uklizavaju sa obe noge i gde se na fer plej gleda kao na nešto suvišno, retrogradno i ometajuće, nepotrebnu slabost.

Politika je samo pokriće za kombinacije, ona je mizanscen glumaca koji ne igraju za publiku već za sebe, šarena laža i opsena za svetinu koja treba da poveruje kako se tamo neki pregaoci polomiše da urade nešto dobro i veličanstveno za državu i narod. Poenta je samo na svake četiri ili, pak, dve godine – po potrebi onih kojima je to u interesu – uspešno namamiti birača, ubeđujući ga da on nešto bira i odlučuje,  da toj velikoj prevari da formalnu legitimaciju.

Tako otprilike ispada kako će na sledećim izborima Vučićevim „farmerima“ na megdan izaći „čopor šiljokurana“, a mi ostali ćemo kao abonenti narodnih kuhinja kusati onaj gulaš koji će nam zajedno zapržiti, nesvesni da su nam, usput, uvaljene i one picajzle. Shvatićmo kad posle počnemo da se češemo i tamo gde nas ne svrbi.