Piše Ranko Pivljanin: Ke ba ra, Vu či ći, ili zàijiàn pameti



Piše: Ranko Pivljanin, kolumna za portal Nova.rs

Ke ba ra, Vu či ći, ili zàijiàn pameti

*zàijiàn – zbogom (kin.)

Ako ste ovih dana viđali oko zgrade Skupštine Srbije mladića u odelu kako ide u krug i ponavlja unedogled nešto što zvuči otprilike „Džong uo h saj er voe a š hao pnjgo vo men gang ti je jo ji van si.., 577, Vu či ći“ nije bio u pitanju student kineskog jezika. Bio je to Luka Kebara, polaznik Akademije mladih lidera Srpske napredne stranke na dodatnom usavršavanju iz predmeta idolopoklonstvo koji je vežbao kako da ljubav spram svog lidera izrazi i na tom teškom jeziku.

Izgleda da je ispit uspešno položio. Kad je 1577-mi put ponovio tu frazu, bez da gleda u papir, utrčao je u Skupštinu, na čijem zasedanju se, inače, slavila Kina i naše čelično prijateljstvo, i iz poslaničke klupe odrecitovao ove slogove, nakon čega se prolomio gromoglasan aplauz prisutnih, od kojih je, u nedostatku Marka Đurića, najviše aplaudio Marjan Rističević.

On je verovatno najbolje od svih, od reči do reči, razumeo ono što je u svom ushićenju, slaveći predsednika, izgovorio pomenuti Ke ba ra, čije prezime na kineskom znači bru-ka ne – o- pe- va -na! Za razliku od sirote dežurne stenografkinje koja je posle Kebarinog kineskog nastupa, pala u anafilaktički šok i jedva su je povratili.

Nije bitno šta je, sričući one kineske slogove, tačno rekla mlada uzdanica SNS-a, važno je ono što je on ovim hteo da postigne, oponašajući svog idola koji se takođe nekom prilikom frljao kineskim jezikom (sećate se onog Uo ću e žen….). Hteo je da podigne lestvicu svog udvorištva na način koji je, po njemu, trebao da izgleda simpatičan i neuobičajen, a ispao je groteskna karikatura i blamantan ispad kome su mogli da aplaudiraju samo oni koji su odabirani po matrici po kojoj je i on selektovan, dok se ostatak naroda mogao samo smejati.

I to gorko, jer Luka Kebara nije samo prototip partijskog pajaca, on je ogledalo tragedije jedne mladosti kojoj se, preko njegovog primera, šalje poruka na koji način se u ovoj zemlji uspeva. Mladići u njegovim godinama, a tek mu je 27, trebalo bi da su simbol revolta, pobune, nemirenja, prkosa i bunta, makar i onog neosnovanog, gadljivi na karijeriste i partijsko poltronisanje i koji sa prezrenjem gledaju na autoritete koje porađa, odgaja i uzdiže ovakva politika. Partijska akademija (pazi samo, akademija) vladajuće stranke iz koje je i ovaj ponikao, radi upravo na suprotnim principima – njena misija i vizija jeste da lomi integritet, prazni glave i stvara odane i poslušne nosioce štafete, to jest irgete u gradnji još jednog kulta ličnosti.

Granice njihove slobode su okviri partijske discipline i najširi horizont do koga doseže njihovo slobodoumlje jeste visina slavljenja Lika i Dela, oni su papagaji čeličnog kaveza iz koga izlaze samo kad vođa poželi da mu sa ramena šašolje bezgraničnu sujetu. Samo je neko tako formatiran mogao u svojoj ličnoj biografiji da napiše kako je ponosan na predsednika Vučića i da svoja izlaganja obavezno završava onim „Živeo“ i samo je takvom nekom moglo pasti na pamet da vođu i njegovo prijateljstvo sa „bratom Sijom“ veliča i na kineskom jeziku.

Nije Luka Kebara samo za podsmeh i za sprdnju, on je za žaljenje sa neizbežnim ukusom gađenja, opominjuća ikona režima koji od mladih ljudi generiše partijske robote, dok od onih drugih koji ne pristaju na pravila igre pravi ili očajnike ili iseljenike. I koliko god trajala ova vlast kojoj je prodao svoju mladu dušu i dokle god bude dogurao u toj nakaznoj hijerarhiji , bože zdravlja, Kebari će ostati dovoljno vremena da se jednog dana, ako ne zastidi – jer, stid prvo eliminišu u pomenutim akademijama – a ono bar zapita šta sam to i za koga radio?

Njega neće starost pitati gde mu je bila mladost, već kakva mu je bila. A ume da priupita i za pamet.