Piše Ranko Pivljanin: Tadić na crti Vučiću – muzej iluzija



Piše: Ranko Pivljanin, kolumna za portal Nova.rs

Kad su pre jedno dve godine bili lokalni izbori u Lučanima (tamo su, inače, stalno neki izbori) u jedno tamošnje selo je stigao i lično predsednik države Aleksandar Vučić da pogura svoje partijske drugove. Neki televizijski reporter je anketirao ljude po tom selu šta misle o predsedniku i tada je zabeležen najsavršeniji odgovor koji je ikad iko dao na tu temu: „Boljeg nemamo, goreg nećemo naći“. 

Setio sam se ovoga kada se pre nekoliko dana Boris Tadić preporučio za mogućeg protivkandidata Vučiću na predsedničkim izborima rečenicom „Evo ja ću se kandidovati, ako nema boljih od mene.“ Istog trenutka dočekan je na nož od kolega opozicionara koji su ga, svako na svoj način, obeshrabrili u toj nakani, mada ga, formalno, niko ne može sprečiti da se kandiduje i slavno „pogine“ obarajući rekord u minimalnom broju osvojenih glasova.

Motivi ove Tadićeve „kandidature“ mogu biti različiti: bivši dvostruki predsednik je možda zaista pomislio da ima neke šanse (ako je tako, neka i nama pokaže put ka toj realnosti u kojoj živi, mora da je mnogo lepo), ali pre će biti da je ovo bio krik očaja i nehotično priznanje kako u ovom trenutku u krilu opozicije nema junaka koji bi mogao na crtu Vučiću. I zato je je jedan od opozicionih odgovora Tadiću „kako ima boljih“ sumnjive tačnosti i to ne zato što je Tadić toliko dobar, nego što tog potencijalno boljeg nema na vidiku sve da gledamo kroz okular Habla. Pitanje je, da parafraziramo onog mudraca iz lučanskog sela, mogu li i goreg naći.

Zapravo, priča o opozicionom protivkandidatu Vučiću u uslovima gde je on već nebrojeno puta u neprekidnoj kampanji uradio sve da bi pobedio i vaskrslog Tita, je uzaludno trošenje energije i pogrešan izbor borbe. Jednostavno, on je, maksimalno zloupotrebljavajući sadašnju funkciju, pokrio svaki ćošak terena, napravio nedostižno preimućstvo i nametnuo se kao neupitni pobednik, pa bi mu eventualni protivkandidat iz redova prave opozicije mogao poslužiti samo kao trijumfalni bonus, da na kraju egzaltirano maše njegovom „odsečenom glavom“. Iako bi takav potez od režima bio okarakterisan kao kukavičluk opozicije, treba ga ostaviti da trku za drugi mandat trči sam sa sobom (on će verovatno, u tom slučaju, animirati nekog Čanka ili Šešelja da mu glume sparing partnere) i pobedi samog sebe.

Pravi prostor za mogući uspeh opozicije nalazi se na drugoj strani, na lokalu i u Beogradu, pod uslovom da konačno svi tamo podrežu rogove, posklanjaju sujete i narcizme, spakuju se u jednu vreću i fokusiraju na život i konkretne probleme ljudi na terenu koji i sami polako skidaju celofan sa šarenih laža koje im je režim godinama poturao. I tu, valjda neće biti problem, da nađu nepotrošene, nove i bolje od sebe izraubovanih i svesrdno i iskreno stanu iza njih.

Pa, barem u Beogradu, Goran Vesić je pola posla za opoziciju već odradio i ostavio prostor za ljude koji nešto znaju, hoće i znače. Zna to dobro i režim čim iz drugog plana gura vaterpolistu Aleksandra Šapića sa kojim misli da prekreči Vesićeve brljotine, a to znači da i oni u kadrovima, osim onog jednog na koga su svi prikačeni, oskudevaju. Jedino, ako se neko ne seti Nebojše Bakareca i opoziciji dodatno olakša posao.

Dakle, ako opozicija nešto može (i hoće) da uradi ima priliku da prvi korak načini u prestonici i ako bi uspela da Beograd otme iz naprednjačkih kandži bio bi to veliki udarac za režim, tim pre što bi primer Beograda oslobodio i ljude u Lučanima, Vladičinom Hanu, Trgovištu… i naprednjačka piramida bi počela da se kruni iz temelja, pa bi onda i Faraon lakše došao na red.

Jedino što bi se odmah moralo početi sa radovima i to konkretno: ne sa mikrofonima i plakatima nego sa lopatama i utovarivačima. Primera radi, jedne nedelje pozovu građane i sa njima srede ostatke šuta i haosa koji su veliki graditelji ostavili po Dušanovoj ulici. Za sledeću kampanju ih čeka nikad završeni ugao Hilandarske i Palmotićeve. Onda zasade novo drveće na Kalemegdanu i novobeogradskoj obali Save na mestima gde su prethodna stabla posečena zbog fantomske gondole…I da svakodnevno od jutra do mraka obilaze prestoničke opštine do poslednje mesne zajednice, ozbiljno saslušaju i pribeleže probleme tih ljudi i vrate se za neki dan sa konkretnim predlozima rešenja koja će im lično predstaviti ili ostaviti u poštanskim sandučićima. Ja u mome sandučetu od opozicije još jednog flajera ne dobih, makar da bacim pogled i da ga zgužvam. I tako redom. Zar „ekološki ustanak“ zbog koga se režim uzvrteo više od svih opozicionih akcija zajedno, nije očit primer kako treba raditi. Konkretni ljudi se bore za konkretne stvari i za neke su se i izborili. Upravo pijucima.

Setite se početka Bune protiv dahija: „Ne može se carstvo zadobiti, na dušeku sve duvan pušeći“. Moraće da se radi dole u bazi, na televizorima Vučića skoro srušiti nećete. Svi su njegovi i nema nameru da vam neki pokloni, ma koliko se pričalo i, navodno, radilo na takozvanim ravnopravnim medijskim uslovima. Od toga, bojim se, nema ništa. Studio je njegov, ali ulica je vaša.