Piše Ranko Pivljanin: Zašto se od glumica prave lake žene?



Piše: Ranko Pivljanin, kolumna za portal Nova.rs

Još se nije slegla teška ispovest Merime Isaković o onome što joj se dogodilo pre četrdeset godina sa kolegom Branislavom Lečićem, ovo sa Mikom Aleksićem se razvlači mesecima, a već je osvanula još jedna vest iz mučne serije zvane „seksualno zlostavljanje“ glumica i devojaka koje to žele da postanu. Navodno je pet studentkinja FDU prijavilo profesora Nenada Prokića za seksualno uznemiravanje. O detaljima nećemo niti to više ima smisla, jer se većina tekstova, priča i emisija na te teme na kraju pretvori u novo burgijanje nožem po ranama tih žena.

Jedni, naoko zgroženi, gutaju to kao sočnu soft porno literaturu, oni bestijalniji filozofiraju na svoj način, sumnjičeći te žene ili da sve izmišljaju ili da žele da skrenu pažnju na sebe, dovodeći u pitanje njihovo pravo da se oglase – čuveno „ a što su do sad ćutale“, do one najgore kvalifikacije da „nije to bilo bez nečeg“, praktično ih optužujući da su same krive za ono što im se desilo.

Naravno, da je seksualno nasilje prisutno i verovatno masovnije u tzv. svakodnevnom životu, ali ovde je , zahvaljujući poznatosti i prisutnosti aktera u javnom životu, u prvi plan izašao glumački svet što je iz naftalina izvuklo jedno odvratno uvreženo mišljenje kako su žene koje su odlučile da budu glumice u startu „problematične“ i posledično su obeležene kao ona „lakša ženska roba“, pa ćemo se, je li, prema njoj kao takvoj i odnositi. Počev od njihovih pedagoga u školama glume, preko muških kolega, pa sve do nas običnih gledalaca koji ćemo olako zaključiti kako su glumice onaj ženski soj, da parafraziramo poznatog „seksologa“ Batu Gašića, „koji lako klekne“.

Čime su te žene doprinele i da li su zaista zaslužile da ih prati takav marketing koji proizvodi problematičan i opasan pristup muškog sveta po kome ih njihov izbor profesije već kvalifikuje za zabavu one vrste i da postaje, gotovo legitimno, gledati na njih kao na lovinu na koju, prvom prilikom, treba nasrnuti?

Nije lako odgovoriti na ovo pitanje a da se čovek ne upetlja, pa da čak ta objašnjenja ne budu i argument predatorima, zato decidirano treba reći: ničim, brate!

Lepe su! Pa, šta? Je li im to možda priroda, dajući im lepotu, istovremeno na čelu ispisala i poruku za svaku budalu kojoj zapadnu za oko: tvoja sam, uzmi me?

Ranjive su! Da, možda su osetljivije od drugih, često im je to i pretpostavka da izvuku najtananije emocije junakinja koje igraju, ali sigurno nije povod da se to zloupotrebi i da ih tešite na ove načine kojima im upropaštavete živote, mladost, psihu, karijeru.

Igraju u ljubavnim scenama i skidaju se gole! Gospodo, one glume, ne nude se. Nisu bioskopsko platno, ekran televizora ili pozorišne daske izlog bordela, nego medij preko koga te žene izvode svoje glumačke radove, što bi rekao Zoran Radmilović.

Ne rade to da provociraju vašu prljavu maštu i da pomislite kako to upražnjavaju i van radnog vremena sa prvim koji naiđe – sve što urade je u funkciji umetnosti kojom se bave, čak i onda kada možda te scene izgledaju slobodnije i eksplicitnije. Da li ste pomislili koliko su barijera u sebi morale da savladaju, na koliko predrasuda da računaju i kakvu snagu iz sebe da izvuku da skinu odeću sa tela pred stotinama, hiljadama ili milionima ljudi? Mislite da im je to lako i da im je svejedno, da nemaju zbog toga svoja unutrašnja preispitivanja i lomove i, možete li da pretpostavite, na koje sve načine se bore da to prevaziđu?

Ogole one, kao i njihove muške kolege, i dušu da bismo mi sa ove druge strane ostali bez daha i sve je to deo njihovog potpunog predavanja poslu, odnosno umetnosti koju su odabrali. Nije njihova profesija samo lepa, ona je i teška i surova, naročito za žene koje se tokom karijere manje ili više susreću sa takozvanim „nepristojnim ponudama“, pre svega unutar svoje branše. Čitav jedan lanac mačo-predatora stoji u zasedi i vreba, obećava, ucenjuje, uslovljava ili se sveti ako bude odbijen. Ovo nekoliko njih je skupilo hrabrost (i svaka im čast na tome) i progovorilo, možete zamisliti koliko njih je prećutalo svoje lečiće, aleksiće, vajnstajne, neprospavane noći, preplakane sate i dane, grč u stomaku i bol u srcu. Poznajem ih dosta, neke od njih su mi ponešto i pričale o tome i zato imam svo razumevanje ovog sveta za Milenu, Ivu, Merimu i sve one znane i neznane koje su propatile zbog nečije beskrupuloznosti i bolesne pohote.

Glumice su žene kao i naše sestre, naše ćerke i naše majke. One su takođe i nečije ćerke, sestre, devojke, supruge, majke. Njihov je izbor sa kim će, kada i kako biti. Nije njihovo NE ništa slabije i relativnije od odbijanja bilo koje druge žene, niti se njihovo DA podrazumeva zbog nečije iskrivljene svesti o njima. Na kraju, one su, pre svega, ljudska bića i zaslužuju da se prema njima kao takvim i ophodimo. I nisu one lake žene, nego među nama muškarcima ima teških budala.