Piše Zoran Radovanović: Ko je ubica sa doljevačke rampe?



Piše: Zoran Radovanović, kolumna za Nova.rs

Presudom vozaču bivšeg direktora JP Putevi Srbije Zorana Babića privremeno je okončan jedan od najbizarnijih sudskih procesa u (ne samo našoj) istoriji pravosuđa. Mada nije umeo da odgovori na mnoga pitanja o okolnostima udesa, Babićev vozač je priznao da je, na način teško zamisliv za profesionalca, u punoj brzini naleteo na dva vozila privremeno zaustavljena na naplatnoj rampi. Jedna osoba je poginula, a više ih je povređeno.

Šta je tu sve neobično? 

Prvo, umesto istražnim organima, integralni snimak događaja dospeo je predsedniku SNS (predsednik Republike nema zakonska ovlašćenja da do njega da dođe, a ne očekuje se da bi ih gazio).

Drugo, javnosti je prikazan snimak sa isečena dva ključna minuta na kojima bi se video vozač.

Treće, predsednik SNS je cenzurisanje snimka pravdao potresnošću same scene. Odustao je od prethodno datog obećanja da ceo događaj prikaže bar porodici žrtve.

Četvrto, sud se našao u ponižavajućoj situaciji da detalje o okolnostima nesreće pokušava da sazna iz izjava smušenih svedoka, umesto direktnim uvidom u snimljeno činjenično stanje.

Peto, advokat odbrane, iskusni Božo Prelević, izneo je uverljivu sumnju da je vozač Puteva Srbije naknadno dovezen na mesto nesreće, kako bi ulogom svojevrsnog antikaskadera zamenio pravog aktera karambola.

Sudski proces će se razvlačiti godinama (žalbe na presudu, vraćanja na ponovno odlučivanje) i verovatno će završiti u Hagu. Može se očekivati da će do tada originalni snimak biti „izgubljen“, ali će ostati dodatna trajna mrlja na već dobro poljuljanom ugledu srpskog pravosuđa. Neminovno će ovaj događaj, uz nekoliko drugih, obeležiti i epohu vladavine A. Vučića.

Ostaje nejasno zašto bi se on blamirao radi zaštite Z. Babića, za koga veliki deo javnosti pretpostavlja da je sedeo za volanom auta-ubice. Direktor Puteva Srbije ipak nije Vučiću toliko prirastao za srce koliko neki brat Arapin ili sličan ortak, porodično ili poslovno uključen u neprozirne zajedničke kapitalne projekte.

Postavlja se zato kardinalno pitanje: ko je zaista upravljao vozilom, ako to nisu ni vozač, ni direktor Puteva Srbije?