TEOFIL PANČIĆ - Klozetsko pitanje



Piše: Teofil Pančić, komentar dana za portal nedeljnika ''Vreme'', 3.4.2021. 

Krenemo juče nas trojica provincijalaca u Prestonicu, da se vidimo s kolegama, da obavimo ili ne obavimo neke sitne posliće, a malo kanda i da nam dupe vidi puta, a duša oduška od svakodnevice. Putovanje prođe začuđujeće glatko za jedan beogradski petak, a kolege predlože da se nađemo u kafanskoj bašti blizu Firme. Ne, kafanske bašte (još) ne rade, ali je od pre neki dan polako zaživela praksa obostrane upale mozga gde se svi pomalo prave ludi: kafići prodaju piće sa šaltera, dakle "za poneti", a to što mušterije (jer, teško ih je nazvati – gosti) piće piju odmah tu, sedeći za stolovima njihovih rođenih terasa i bašti, to nije njihov problem, ne mogu oni da ih oteraju iz bašti koje ionako "ne rade", tako da na neki način i ne postoje, do daljnjeg. A mi sedimo nevidljivi, nigde, ni u čemu. Važno je samo da niko od kafoispijača ne sme ni da zaviri unutra, ni iz kojeg razloga, pa čak ni "zarad sebe", kako to kažemo kod nas u severnim provincijama. Drugim rečima, ne može se u toalet! Ne znam hoće li se to promeniti od ponedeljka, ali za sada je tako. A pošto "od ponedeljka" niko ionako neće sedeti napolju jer će biti mokro i hladno, onda nije ni važno.

Tako je to već nedeljama: naizgled nismo u kućnom pritvoru, samo je sve učinjeno da ne poželimo da izađemo, a pogotovo da se ne zadržimo napolju. Jedna od bizarnijih nuspojava tog stanja stvari je da, prosto rečeno, čovek nema gde da se olakša... Pravih javnih toaleta u našim je gradovima malo, a postojeći, ako uopšte rade, uglavnom nisu u dičnom stanju. Kafana, kafić, restoran, između ostalog su služili i tome: između dve kupovine ili kakva druga posla, čovek svrati da se osveži, a onda bogme i da se olakša. Osim kafana, doduše, i tržni centri imaju svoje toalete, ali kao i kafane, i tržni centri su zatvoreni kao posebno kužna mesta neke nove epidemiološke imagologije.

Sve u svemu, kućni pritvorenici koji to naizgled nisu pušteni su da po svom nahođenju idu, recimo, u samoposlugu, na pijacu i kod frizera i u slične radnje koje nemaju toalete za mušterije, a to što je nemala verovatnoća da će im se, dok to sve poobavljaju – naročito ako smo u pitanju mi, postarija gospoda, je li.. – možda i pritužiti (što bi rekli te-ve Nemanjići), na to niko nije mislio, jer naši su epidemiološki supermeni i supervumenke (i "režimski" i "alternativni") visoko iznad takvih banalnosti koje mogu da (bukvalno) pritisnu običnog smrtnika.

Pa dobro, šta je rešenje i gde je izlaz? Imao bih izvesnih konstruktivnih ideja u tom pravcu, ali znam da ih niko ne bi poslušao. Zato, evo tek palijativne mere: možda da uz maske i ostalu kovid-rekvizitu, ubuduće i tzv. guske za mokrenje postanu obavezan deo opreme za uzbudljivu avanturu napuštanja kuće? Ako ništa drugo, neko bi i u tome mogao videti baš zgodnu poslovnu priliku.