Piše: Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 18.5.2021.
Vladar je zgadio ljudima pljeskavice, ćevape a i burek sa mesom. Opčinila ga je velika mašina za mlevenje ljudskog tkiva, uzdigao je svoje pripovedačke ispade skoro do vrhunca odvratnosti. Skoro do vrhunca, sigurno je da može i gore.
Nije potpuno isključena pogodnost da se negde na roštilju zaista našla ljudetina iz Ritopeka ili neke druge ekskluzivne kasapnice, namenjena posebnoj vrsti potrošača. Tako bi kanibalizam u Srbiji i bukvalno postao deo praktične politike, neka simbolička realizacija naprednjačkog, pre svega skupštinskog novogovora.
Nova generacija monstruma koji ubijaju na komad, dresirana je pod vrhovnim šinjelom. U kojim je okolnostima on postao njihova navodna meta iako su odrastali vođeni svetom rukom, nije potpuno poznato, ali se može naslutiti. Takvi ljudi ne prezaju ni od čije smrti, a njemu je uvek potrebno da bude žrtva koja će biti utešena sažaljenjem nad samim sobom. Uz sasluženje kolonije narikača, koje su već godinama u ritualnoj crnini. Čovek koji se oplakuje u zamišljenom opelu, stvorio je idealne zlikovce, kako bi sve druge okrivio za formiranje svojih mesarskih odreda.
Takva formacija možda je delo Dijane Hrkalović, žene koja je svoju moć sticala kroteći žestoke momke na vrhu piramide navijačkih bandi. Nju je u MUP doveo Vučić, da bude protivteža Stefanoviću već uzdrmanom tatinim trgovačkim podvizima. Nebojša je uzvratio udarac, otkrivši Jovanjicu kao ogledno poljoprivredno dobro Porodice i simbol državne mafije.
Na tom nivou mogla je da bude uspostavljena ravnoteža nepoverenja po formuli: ostavi mi tatu, ne diram ti batu. Ali to nije moglo da traje večno. Prisluškivanje Dona donelo je nova saznanja: prisluškuju ga oni zaduženi da ga od toga štite. Ne slušaju oni njega, nego njegove sumnjive sagovornike. Zašto se njihov predsednik našao pod sumnjom podanika? Zato što nije čist, što je u govnima do guše. Tamo gde smrdi, nema poštovanja, treba nekako ućutkati sve koji bi mogli da otkriju mračne tajne sociopate na vrhu vlasti opasnih lupeža.
Nebojša Stefanović je jedan od njih. Opasan je ako bude proteran pa progovori, sve je moguće na ovakvom srpskom dvoru. Ali, nije moguće ništa dobro, a najgore sigurno još nismo saznali.
Opasan je ako ostane. Vladar bi pokazao svoju slabost, strah od provaljivanja čira koji bi dodatno inficirao stranačku sektu, i pokazao istinski jad i potpuni raspad srpske verzije ibermenša. On se kao ne boji nikoga pa ni Nebojše, koga je pre nekoliko dana u grozomornom tv nastupu, upozorio da ne daje glasa od sebe dok ga razapinju.
Pre nego što je započelo opšte sakaćenje ličnosti sadašnjeg ministra vojske, svakako je postignut dogovor o specijalnim pogodnostima za ćutanje.
Stefanović zna da zalaže glavu za omertu. Tako se radi u mafiji. Sam je stavio tu svoju stvar na panj, razumevajući svoje prednosti kao nemoć. Uplašio ga je onaj koji je na smrt preplašen. Svi ga mesni odbori jednoglasno osuđuju i proteruju kao nedostojnog, dok na samom kraju jednoumnog rituala ne padne šaka onome čija je presuda izvršna.
Vladajuća sekta tako pokazuje nepostojeće jedinstvo u istinskom rascepu. Nije Nebojša jedini koji je možda nehotice ispoljio svoju visoku nelojalnost. On je samo bio poslednji od koga se to očekivalo. Jedino je njega vladar držao na grudima i na izdašnoj sisi kao dojenče. Nebojša je bio pionir i prvak u laskanju pre nego što je uzdignut, da bi bio bačen i spasen.
Njegov greh nije veći u poređenju sa poduhvatima drugih bandita iz vrha okupatorske vlasti. Ali, on je u tome pokazao nezahvalnost tvorcu i neočekivanu spremnost da priteran u ćošak pruži pacovski otpor, pa šta bude. Ministar vojske koga je predsednica vlade u jednom od svojih raskošnih nastupa za petnaestak minuta, najmanje deset puta nazvala „Slinom“. Tako je ilustrovala svoje delikatno damsko čuđenje, kako jedna takva supstanca uopšte može da postane čvrsta.
Kad bude vraćen sebi, Stefanović se ne vraća na početak. Tabloidi će se baviti neko vreme njegovim neoprostivim grehovima, a onda ga ostaviti na miru. Imaće neku sinekuru koja će ga držati u životu dok je mafija na vlasti. A kad banda padne, Nebojša ostaje vernik i skeptik, onaj koji se sukobio sa zlom dok je bio opčinjen njime. Podatak da si bio meta Vučićevih dželata, najbolji je deo loše biografije.
Izgleda da vladar neće prestati sa svojim mesarskim pričama koje imaju ljudski lik. To uvek može da bude dobar uvod za prekoračenje granica već dostignute jeze. Bez toga se prepadnutom i zgađenom Srbijom ne može vladati. A besednik se uporno drži jedne potpuno dijabolične, ljudožderske projekcije: niko ne zna čega sve ima u pljeskavicama. Sklanjajte decu dok se ne skloni čudovište.
I sada je svejedno je hoće li se Nebojši razvezati jezik ili neće, životna tajna vladara – to je užas koji nadolazi.
