Piše Dejan Žujović: Fade Into You



Piše: Dejan Žujović, kolumna za portal Nova.rs

Izlazim iz svoga Doma zdravlja. Prelep sunčan dan. Šta da pustim? Pa Mazzy Star i ovu prelepu stvar sa albuma So Tonight That I Might See, iz daleke 1993. Odmah se razvlači osmeh na licu. Kada ste poslednji put videli nasmejanu osobu na ulici?

Taj osmeh ne može da skine ni matora vračarska prvoborka koja želi da prođe kroz mene. Šta ti je navika gaženja preko mrtvih. Neće moći, drugarice, ovaj osmeh nećeš da mi skineš. Bahati vozači i beskrajne gužve ne remete odluku da budem nasmejan. Mašem zahvalno bratu koji je stao na pešačkom. Delim ovaj lepi dan sa njim. Hodam niz beogradske ulice i zviždućem pesmicu. Ne smetaju mi ni rupe, ni parkirane olupine na trotoaru. Halo, ovo je moj dan, ne dam vam ga, žohari.

Svraćam na Đeram pijacu. U kasapnici zasmejavam dvoje zaposlenih matoraca. Pričam im da spadaju u 5% normalnih u ovoj zemlji jer normalno pričaju i puni su humora. Prolazim između tezgi i gledam ta lica. Nakupaca, blaziranih Roma, izmučenih starica. Kod jedne stajem i kupujem zeleniš. Pokušavam da joj izmamim osmeh. Blago se osmehnula na moje kukanje da sam omatorio, ali da je čitav život predamnom. I još lepše odreagovala na ostavljenih stotinu dinara kusura.

Hodam uz Bulevar. U ušima zveči Fade Into You. Dama koja mi ide u susret skida svoju masku i pruženim palcem na gore šalje mi pozdrav. Rukom joj šaljem poljubac i dubok naklon, ne zastajkujući. Na pešačkom dama iz auta u prolazu me pozdravlja kroz otvoren prozor. Šaljem poljubac i širok osmeh. Budite srećni ljudi! Uprkos svemu. Ne dajte da vas pobede. Oni su svi nevažni. Vaši životi, vaše zdravlje i vasa sreća su važni. Ja sam srećan. Srećan sam, recimo, što nisam u gomili koja dočekuje onog kome ni ime ne spominjem. Srećan sam što mišljenje o njemu ne menjam poslednjih trideset godina. Otprilike je i ova pesma toliko stara. Svoju sreću sam branio na svim mogućim demonstracijama. Svojim telom, često modrim od pendreka. Svojim glasačkim listićem. Nikada uz vlast. Uvek protiv. Uvek kritičan prema svemu. Nikada slepi pratilac. Poštovalac retkih. Dokazanih.

Jedan život, ovaj koji sada, ovoga trenutka živimo, imamo. Ne budite lenji prema njemu. Gajite ga. Da li ova dekada polupismenih kleptomana može da bude izgovor što niste ušli u stan, pustili ovakvu pesmu, uzeli svoju ljubav za ruku i zaplesali? Probajte. Shvatićete o čemu pričam. Da li su Pink i Happy krivi što ne ljubite svoju decu? Da ih uzmete u krilo, čvrsto zagrlite, uronite u njih? Da pozovete oca ili majku i kažete im da ih volite? Da se setite prijatelja/prijateljice i pošaljete poruku za neku kaficu? Da kažete da mislite na njih, da ste tu? Da pokažete sebi da ste ostali ljudsko biće uprkos svim govnarijama kojima zapljuskuju naše živote?

Znam da će biti komentara o hipi stavovima. Nema veze to sa tim. Čovek ne treba da sedi i da čeka Mamona da ga nahrani sa dovoljno novca. Nije to suština života. Moja suština je svakodnevna borba. Sa sobom i okolnostima. Ali uvek sa osmehom. Srećom što sam to što jesam. Napravljen i borbom isklesan. Jedinstven. Kao što si i ti, koji ovo čitaš. Zato osmeh na lice. Ne ruži to jedinstveno lice namrštenim obrvama, borama od brige šta će neka budala da ti poruči sa maloga ekrana. Uživaj što si svoj, što si to što jesi. Mogao si i ti da budeš u toj masi u Ušću. Mogao si da proceniš sebe na tri hiljadarke. Mogao si da zbog puta, kanalizacije, vode, budeš član polupismene stranke. Hoćeš još argumenata za sreću?

Mogao si da budeš potomak čoveka koji je trgovao robovima. Pa sada, kada vidiš tamnoputog čoveka, da ti bude neprijatno. Osamnaest miliona robova je preko Atlantika prevezla samo Velika Britanija. Mogao si da budeš potomak čoveka koji je bio u organizaciji nekoga koncentracionog logora. Pa sada da budeš tolerantniji od Gandija, jer se plašiš te krvi u sebi. Jeste, siromašniji smo od navedenih potomaka. Više svojom, manje njihovom krivicom. Ali smo i dalje slobodni ljudi. Da budemo šta zaista želimo. Ako želite da budete srećni – budite. Vaši čestiti očevi su vam ostavili tu slobodu u amanet.

Glupo je trošiti tu sreću, daviti je i svoje lice ružiti nekim Palmama, Mitrovićima, Šapićima, Jutkama, Vučićima i sličnim pojavama. Ma nisu to ni pojave, to su statističke greške. Da stvarno želimo, za jedno popodne bi ih gumicom obrisali. Kakav lav, strašan lav… Al’ za malo…