Piše Milenko Vasović: Gromobran za glupost



Piše: Milenko Vasović, kolumna za portal Nova.rs

Verovatno ste čuli za nju, mogli ste da je vidite i na televiziji - Zorica Arsić, bivša medicinska sestra u Bojniku. Zorica se vratila na Radan planinu, tamo podiže voćnjake, pomaže turistima, usamljenim seljanima i promoviše rodni kraj.

Ta priča je više puta ispričana, žena je pronašla svoj mir, ali birokratija se često postara da ubaci kamen u cipelu kada se najmanje nadate. Mediji su javili da je Zorici nedavno stiglo rešenje, potpisano od dve inspekcije, da o svom trošku sa svog imanja ukloni radioaktivni gromobran. 

To „o svom trošku“ prevedeno na priktični jezik znači angažovanje stručne ekipe, demontažu i propisno skladištenje opasnog materijala. Suma sumarum „posao“ vredan 400, 500 hiljada dinara. Činovnici i jesu tu da zagorčaju život, i to nema veze sa podnebljem, državom, sistemom, rasom… Oni su fela za sebe i svuda su isti.

Otkud bivšoj medicinskoj sestri radioaktivni gromobran? Da su ovo pitanje posatvili sebi inspektor za životnu sredinu i njegov kolega stručnjak za nuklearnu sigurnost – koji je valjda zaposlen u istoimenom državnom direktoratu, nikad ne bi potpisali pomenuti papir. Ne bi pravili tupane od sebe, jer Zorica ima veze sa radioaktivnim gromobranom taman koliko i Marko Kraljević.

Na Zoričinoj parceli pre 50, 60 godina neka državna institucija je postavila pomenutu napravu. Niko je ništa nije pitao, nije tražio njenu saglasnost i to je tako stajalo decenijama. Vremena su se promenila, ono što je nekada simbolisalo napredak sada se izrodilo u opasnost.

U međuvremenu je usvojen i zakon koji nalaže uklanjanje gromobrana koji su potencijalno štetni po zdravlje i okolinu. Od 3.400 tih radioaktivnih antena demontirana je većina, uglavnom sa škola, vrtića, domova zdravlja… I to najčešće finansiraju opštine.

U ovom slučaju, međutim, inspektori su našli drugu žrtvu – bivšu medicinsku sestru. Nju su kao vlasnika parcele obavezali da ukloni hvatača munja. Nije važno što to košta i do pola miliona dinara, ni da li žena ima toliki novac i na kraju ono najvažnije – zašto bi ona uklanjala nešto što je država „posadila“.

Možda se pomenuto rešenje ne kosi sa zakonom ali se kosi sa zdravim razumom, sa elementarnom logikom, pa i sa moralom. Ili su inspektori hteli da kažu „danas Zorica, sutra neko drugi“. Nema veze šta je u pitanju, prekršaj koji niste napravili, dug koji nije vaš, vi ste „krivi“ i vi ćete platiti.

Čuvenoj „Vili sa planine“, kako je mnogi zovu, predstoji pravna borba da se izbavi od ove „obaveze“. I to će je koštati vremena, novca i nerava. Jer, mala je verovatnoća da će neko u Vladi Srbije (čiji je direktorat) imati sluha da stornira sumanuto rešenje.

Kao da država hoće da joj se naruga što se vratila na Radan, što promoviše čitav kraj i što je dobila povelju za humanost i solidarnost „Kapetan Miša Anastasijević“.