Piše Milenko Vasović: Zvicer, poštedi predsednika!



Piše: Milenko Vasović, kolumna za portal Nova.rs

Kao kakav prodavac mesarske opreme predsednik je pred TV kamerama pokazao mašinu za mlevenje mesa. Bio je ponosan što narodu može da saopšti u čemu su mleveni naši sugrađani i nečiji sinovi. Zaboravio je da pokaže satare kojima su tranžirani i burad sa kiselinom. Tada bi edukacija bila kompletna.

Prvo lice države nije pitalo zašto su policija i službe bezbednosti spavale dok su u prestonici masakrirani ljudi, ali je u petak, pred ponoć, do detalja objašnjavalo zločine poznate navijačke grupe. I pravljenje ćevapa od ljudskog mesa, samo je još nedostajao recept. Čovek je majstor da nam ogadi sve, pa i roštilj.

A šta bi, na primer, predsednik pokazao da su žrtve ubijane u kakvoj javnoj kući, ili da su vešane za mošnice. Da li bi i to doneo pred kamere, da fascinira zadrugarsku publiku. Ili bi doveo kakvu prostituku, možda i podvodača ako ga već gospodin Happy nije kaparisao.

Manirom iskusnog stručnjaka uspeo je sinjor prezidente da prenese publici sve što zna o likvidacijama. Videlo se da je verziran, da priča s lakoćom, a ispod oka merka rejting. U jednom trenutku krivulja popularnosti malo se zaravnila, okrenula naniže, pa je predsednik zavapio: „Zviceru, dođi ubi me“.

To je valjda jedini slučaj u istoriji da predsednik jedne države poziva vođu nekakvog kriminalnog klana da ga likvidira. Zato što su svi ostali predsednici kukavice i plašljivci. Samo je naš hrabar, najhrabriji, ničega se ne stidi. Izdići se iznad sramote mogu samo probrani.

Valjda taj Zvicer nije toliki luđak, što bi rekao Broz, pa da prihvati poziv. Neće to valjda shvatiti lično. Ako ima i zrno pameti razumeće da je to predstava za srpsku raju. Da sirotinja vidi kakvog zaštitnika ima, kakav junak njih brani od svakijeh zala.

Nemoj Zviceru, nije to predsednik ozbiljno. Nemoj, on je nas zadužio najviše od dolaska Soraba na Balkan. Niko to nije uspeo – petnaest mlijardi evra za osam godina. Sve je to bilo nesposobno od Nemanjića do Borisa. I još će da nas zadužuje. On je nama kao kralj, i više od toga, deli nam sve – i novac i odlikovanja i savete, tumači bolesti, prepisuje lekove, šalje vitamine. Mi ovakvi bezvoljni i raspamećeni ne bismo znali koji je danas dan, dok nam on ne kaže. Sve nam objasni našim jezikom i ko nas mrzi, ko su lopovi, a ko špijuni i neprijatelji.

Bez njega ne bismo znali ni šta je istina. Već smo se uhodali, sve što priča samo obrnemo, ako kaže neću se kandidovati, mi znamo da hoće. Ako najavi ostavku, to znači da je neće dati, ako tvrdi da nije bilo pljačke, mi odmah pitamo koliko. Isto je i sa „izbori su pošteni“, „mediji slobodni“ i „plate će biti 900 evra“.

Dobro je rekao onaj mudrac iz Kotraže – „Boljeg nemamo, goreg nećemo naći“. Ko bi se prihvatio da bude na čelu države u kojoj ljude ubijaju i melju u mašinama. Ko sem njega i njegovih mona koji su takvu državu i napravili.