Piše Ranko Pivljanin: Faktor Stefanović: pad sa grudi



Piše: Ranko Pivljanin, kolumna za portal Nova.rs

Prateći esenesovsko-medijsku odiseju pod radnim naslovom „Hoće li pasti Nebojša Stefanović?“ kao prvi zaključak se nameće činjenica da se lakše Tito oslobodio Aleksandra Rankovića nego što će Aleksandar Vučić skloniti sa grudi aktuelnog ministra odbrane i jednog od najodanijih partijskih sluga na koje ga je pre nekoliko godina onako očinski privio. Pod uslovom da to zaista želi, hoće, može ili sme.

U četvorouglu ovih glagola odigrava se sva drama na liniji Vučić-Stefanović, plus čaršija i mediji koji se ubiše od prognoza, tumačenja, analiziranja, pretpostavki, pouzdanih i manje pouzdanih saznanja – još samo astrolozi nisu konsultovani, ali je pitanje dana kada će se i oni oglasiti sa zaključkom kako Vučić čeka da retrogradni Merkur izađe iz senke pa da krene u taj epohalni konačni obračun sa Nebojšom iz Beograda koji je, u međuvremenu, dobio još jedan, mnogo manje pitak nadimak.

I ako sukob zaista postoji (istina iz njihovih odnosa duže vreme bije primetna hladnoća) niko pouzdano ne zna gde je to zrno razdora „klicu zametnulo“, u šta je tačno u međuvremenu izraslo i da li se njegov bršljan podjednako jako obavija oko vratova obojice, čineći ih bliskijim i nerazdvojivim u neprijateljstvu, nego što ih je zbližavala nekadašnja ljubav i poverenje.

Moglo bi se reći da je doktor Nešino potencijalno „odmetništvo“ krenulo od trenutka kada mu je Vučić u ruke predao kontrolu službi bezbednosti i ministarstvo policije, a onda su došle afere sa Krušikom, Jovanjicom, misterioznom Dijanom Hrkalović, prekomande Stefanovića iz policije u vojsku, sve do famoznog prisluškivanja Vučića i porodice, ali sve je to samo daleki eho nečeg dubljeg i mnogo komplikovanijeg unutar naprednjačkog ganga. Nečeg što bi, očigledno je, moglo da raspara i stranačku i režimsku i njihovu ličnu čarapu i čiju cenu raspleta još nisu precizno utvrdili ni jedan ni drugi, pa se taj njihov „sukob“ razvlači kao turska serija bez da scenaristi uopšte imaju sinopsis poslednje epizode i konačnog raspleta.

Ukoliko je ne napišu strani koproducenti, što nije isključeno jer jedno od objašnjenja „zahlađenja“ između njih dvojice dolazi iz one inokosne Stefanovićeve posete Americi pre dve godine gde su ga ugostili američki državni sekretar za unutrašnje poslove, šefovi FBI, DEA i ostalih američkih bezbednosnih struktura. Nekako su se u to vreme otkrili i jovanjički zasadi one biljke zadovoljstva, u toj aferi je dodirnut i predsednikov neprikosnoveni brat i Vučiću su se upalile crvene lampice, samo što njihova svetlost nije bila dovoljna da „osvetli“ kojom municijom raspolaže njegov dojučerašnji bliski saradnik koga je u nekom trenutku proglasio i za naslednika na čelu stranke. (U međuvremenu ga nešto ne zovu ni na sednice Predsedništva SNS-a, ona jedna je održana dok je bio u poseti Emiratima).

Ili, pak, Vučić sluti, tačnije zna za arsenal „classified“ fascikli u posedu Stefanovića (na mestu ministra policije i koordinatora službi bezbednosti se mnogo toga moglo čuti, videti, saznati a bogami i pohraniti na kakve fleš memorije) i tu dolazimo do onih glagola sa početka teksta: verovatno bi sad Vučić i hteo da ga se oslobodi ali, izgleda, da to ne može ili, još pre, ne sme.

Zato su njih dvojica trenutno u fazi odmeravanja snaga i argumenata, nije isključeno i tajnih pregovora, svojevrsne trgovine i to će trajati do trenutka kada Vučić dobije tvrdu garanciju Stefanovićeve „omerte“, a ovaj, pak, adekvatnu satisfakciju koja može biti po više osnova – širok je dijapazon nagrada za ćutanje.

Problem je što je poverenje između takvih ljudi ono poslednje i najfragilnije na šta oni računaju: niko tu nikome do kraja ne veruje i obojica bi da se oslone na nešto mnogo konkretnije i čvršće. Ukoliko Stefanović raspolaže ucenjivačkim potencijalom, a sve su prilike da mu ga ne fali, Vučiću nije dovoljno samo da ga „isplati“, već mora da se kako zna i ume osigura da neka tajna jednom negde ipak ne procuri, tako da je u ovom „sudaru titana“ aktuelni ministar odbrane malčice relaksiraniji. Vučić jeste moćniji ali dr Neša ima iglu za njegov balon moći. Jedno boc i sve ode dođavola. Narodski rečeno, jedan drugog drže za mošnice, ali nijedan niti pušta niti zavrće: pat pozicija, znaju oni to, često su zajedno igrali šah.

Svukao bi Vučić Nešu sa grudi, ali ovaj hoće da odgrize sisu koja ga je odgajila a to boli i zato sada funkcionišu u nekom prećutnom „detantu“, pojavljuju se tu i tamo zajedno, beže od priče na temu sukoba, a pritisak na Stefanovića ide iz drugog plana čemu svedoči i Fejsbuk poziv Vladimira Đukanovića za njegovu smenu sa mesta predsednika Gradskog odbora stranke u Beogradu. Koptiranje Šapića u SNS bio je još jedan signal da se na dr Nešu u Beogradu više ne računa, tako da se stiče utisak kako prisustvujemo završnici ove partije ali i to zavisi od procene da li bi puštanje niz vodu Stefanovića uoči predstojećih izbora donelo više štete ili koristi. Ako ovaj pristane na „omertu“ to bi se još moglo i naplatiti, ali ako nastavi da tvrdi pazar nagledaćemo se mi ove simultanke u kojoj dr Neša igra sam protiv svojih partijskih drugova na čelu sa Glavnim šahistom. Pitanje je samo koje figure ima, ne na tabli nego u šaci.