Piše Zoran Radovanović: Palma u rajskom vrtu



Piše: Zoran Radovanović, kolumna za portal Nova.rs

Uoči proteklih praznika dobih pitalicu od prijatelja, ozbiljnog naučnika i člana SANU. Tražio je da pogodim koji je „korpulentan političar, građanin Jagodine“ dobio Orden Sv. Save prvog stepena i Orden Sv. Simeona Mirotočivog. 

Odgovorih u šaljivom tonu: „Mora da je čovek visokih moralnih vrlina, poštovalac porodičnih vrednosti i branilac otadžbine, zajedno sa još jednim nacionalnim uzorom, nenadmašnim Arkanom.“ Zatim dodadoh kao kontrapunkt: „Čekamo da se Palma upokoji u Gospodu, pa da i on i Arkan budu proglašeni svecima.“

Međutim, tema nije za šalu. Život i priključenija prvog čoveka Jagodine mogu da budu nesaglasni biblijskom učenju, ali se savršeno uklapaju u pragmatično ponašanje crkve – pravoslavne, katoličke ili bilo koje druge.

Setimo se Palminog uzora i saborca, zloglasnog Arkana. Da je neki običan smrtnik došao na svoje venčanje obučen kao Arlekin, klovn ili dvorska luda, sveštenik bi to smatrao blasfemijom. Međutim, kad se jedan plaćeni ubica i okoreli kriminalac maskira kao srpski vojvoda, što je mnogo veće skrnavljenje ne samo nacionalnih, već i etičkih vrednosti, crkveni velikodostojnici poslušno i posvećeno činodejstvuju.

Sve je u novcu za čije poreklo se ne pita. Palma je hodio već dobrano utabanom stazom. Bio je galantni crkveni darodavac, a uzvraćano mu je ordenjem.

Gospodar Jagodine nije poštovalac demokratskih principa i vladavine prava, ali kada je bilo koja crkva, osim incidentno, ustajala protiv vlastodržačkih kabadahija? Religije počivaju na čvrstoj hijerarhijskoj strukturi sa vrhovnim autoritetom na čelu, a često su tokom istorije i svetovna i crkvena vlast bile skoncentrisane u istim, demokratiji nesklonim rukama.

Crkva je svesna snage seksualnog nagona. Mada u svetim knjigama osuđuje podvođenje, homoseksualnost i pedofiliju, svoje grešne i posrnule sluge, uključujući vladike, energično štiti od ovozemaljskih zakona. Logično je da tako postupa i sa „zaslužnim laicima“.

Valja razumeti realnost. Ona svedoči da se razne palme i vladike takmiče izgledom svojih skupocenih džipova i ekstravagantošću noćnih provoda. Nasuprot njima su mnogi bezimeni bogobojažljivi ljudi. Oni se mole Bogu, poste, vredno popravljaju svoje jedino prevozno sredstvo – nekog istrulelog fiću ili rasklimani bicikl. Ne čeznu za ordenom na ovom svetu, ali se nadaju nekoj višoj pravdi.

Jedni su okrenuti zemaljskom, a drugi nebeskom carstvu. Izvesno je da ne mogu svi da budu u pravu. Simptomatično je što hedonisti zagovaraju večni život, a ovozemaljski mučenici deluju samo ličnim primerom, ne pokušavajući da „zabludele ovce“ vrate na pravi put. Iza (ne)sklada između reči i dela izvire (ne)iskrenost namera njenih zagovornika.