Piše Ranko Pivljanin: Jadar, ili o malom čoveku



Piše: Ranko Pivljanin, kolumna za portal Nova.rs

Svi smo čuli za izraz mali čovek. Može da znači mnogo toga - od najprostijeg fizičkog opisa, preko pežorativne odrednice, pa do sveobuhvatne metafore za one ljude koji su nemoćni spram mnogo čega: spram države, birokratije, vlasti, gazde, šefa, kabadahija, nakaradnih zakona, pohlepnih i osionih dželata, svemogućeg kapitala i raznih drugih sila. Ovde će biti reč o ovoj trećoj kategoriji „malog čoveka“ i njegovoj sudbini koju najčešće, određuju drugi, ovi moćniji i veći, manji od njega samo po ljudskosti.

Mali čovek je osuđen na trpljenje, malom čoveku su ostavljene male šanse, na malog čoveka se svako može da ostrvi, malom čoveku sleduje malo pravo, mali čovek se malo ili nimalo ne pita, za malog čoveka se niko ne interesuje, on se najlakše zaboravlja, malom čoveku samo problemi mogu da budu veliki.

Mali čovek je u većini ali mu ta brojnost ne daje na snazi, on je usitnjen do beznačajnosti, oni koji odlučuju o njegovoj sudbini gledaju na njega sa tolike visine da ga izjednačavaju sa mravom.

Ovim zemaljskim šarom mahom šetaju Gogoljevi Akakiji Akakijeviči Bašmačkini, pokušavajući da sašiju onaj šinjel koji će ih zakloniti od surovosti sveta, najčešće uzalud.

Njihova malenkost inspiriše tirjanstvo, oni su podrazumevane žrtve, topovsko meso u ratu, buduća sirotinja u miru, skupljači mrvica u prosperitetu, prvi na udaru kad dođu krize.

Zašto ovo pišem? Juče sam, reporterskim zadatkom, obišao famozni Jadar i njegova sela koja su se našla u epicentru potencijalnog budućeg rudnika tražene rude jadarit, ulazio u domove ljudi koje još nisu napustili ali tamo žive u privremenosti, gledao skelete od kuća, ograđene crveno – belom trakom, simbolom novog vlasnika koji stoluje u Londonu i posluje pod geslom „proizvodimo ključne materijale za ljudski napredak“.

Sa nekih od tih kuća njihovi vlasnici su odneli krovove i iščupali prozore i s njima pod miškom otišli da traže novi zavičaj.

Zauvek sam zapamtio muške suze Bore Starčevića iz Slatine koje su kapale na astal koji će i on za nepun mesec utovariti na kamion i zajedno sa pokućstvom krenuti u podstanare, dok na periferiji Loznice na nekom placu, ni približno lepom kao njegovo dvorište, pokuša da sagradi novu kuću.

Slušao priču domaćina koji neće nikad omalterisati novu kuću koju je godinama gradio, sve mi je rekla domaćica odmahujući rukama dok je pognute glave nestajala među zgradama koje više nisu njene, gledao jedno od poslednjih listanja razbokorene šume koju će saseći testera progresa da bi postala flotacija, nadnosio se nad zelenom dolinom koja će se zvati deponijom, hodao livadama, voćnjacima i zasejanim njivama ranjenim „kopljima“ od 600 metara koja su zabodena u njih pa odozgo zabetonirana i blindirana gvozdenim plavim kutijama.

Odavno nisam sreo nešto slično što bi se moglo zvati stranim telom u nečemu kao te gvozdene četvrtke među zrelom travom i zarudelim kukuruzima.

Spomenici umirućem životu i vesnici napretka koji će veliki zeleni predeo pretvoriti u sivilo zarad nečeg što se zove litijum, od čega se prave baterije za telefone i automobile koje će opet morati da se pune strujom zbog koje će, pak, morati na drugom mestu da se urniše slično parče zemlje kako bi iz nje izvadili ugalj koji će tu struju proizvesti.

Čudan lanac civilizacijskog napretka, zapravo simbol nezajažljivog profita na koji su se polakomili belosvetski bageraši i domaći promoteri „zlatnog doba“ koji sanjaju milijarde u čvrstim monetama.

Šta su spram toga 52 kuće sa imanjima (za sada) založene za jedan od „ključnih materijala ljudskog napretka“, šta su 22 sela koja će nestati, šta je onaj ovdašnji mali čovek koji je tu ponikao i hteo da ostane, ore, seje i žanje ali je dobio ponudu uzmi ili ostavi – tačnije uzmi šta ti dajemo ili nećeš dobiti ništa?

Šta je njegov bol i čupanje zavičajnih korena, šta je 470 evra po kvadratu kuće i 160 evra po aru zemlje (da ovde ne ulazimo u širu priču potencijalne ekološke katastrofe širokih razmera)?

To toliko košta, a koliko vredi?

Dve su to kategorije, naizgled slične ali , zapravo, strašno različite.

Da, ovo je ogledni primer obespravljenog malog čoveka kome je neko silan i nezaustavljiv rešio da promeni i adresu i budućnost i sudbinu i život.

Nećemo o onima ( a nema ih mnogo, iako se želi predstaviti da ih je dosta) koji će bez sentimenta rasprodati utrine koje su neradom i nehatom zapustili i ruševne dedovske kuće koje su im postale samo teret pa će ih sada zameniti za polovni „pasat“.

Pričam o onima koji nikada i nipošto ne bi otišli da nisu primorani.

Pričam, upravo, o malom čoveku kome su iščupali pritku za koju se držao, bez da su ga mnogo ili išta pitali i pitam za cenu suza Bore Starčevića. Ko ih je i po kojoj skali procenjivao?

Pitam za cenu osećaja Zorana Tešića koji brusilicom seče kotlove na bratovoj kući da bi ih preneo u neku novu kojoj se na nekom drugom mestu kopaju temelji.

Pitam za bol na desetine domaćina koji su proletos traktorima odlazili u svoje njive sa saznanjem da im je to možda poslednje oranje.

Pitam i za one male ljude iz Instituta za rudarstvo i metalurgiju u Boru koji su se se na svom radnom mestu otrovali olovo-oksidom?

Pitam za malog čoveka iz smederevskih sela kojima krovove i stakla prekriva crvena prašina a u pluća odlazi čađ iz dimnjaka železare?

Pitam za malog čoveka iz okoline Obrenovca koji udišu arsen i hrom dimnjaka termoelektrana?

Pitam i za one iz Lazarevca i okoline u čija pluća idu tzv.suspendovane čestice?

Pitam za pamet, poštenje i elementarni osećaj odgovornosti, to jest za odsustvo istih, ovih koji su rešili da celu Srbiju pretvore u jedan veliki rudnik iz kojeg će se okolo deliti profit a u njegovim lagumima sahraniti mali čovek koji je ovu zemlju činio istinski velikom.

Pitam i ne očekujem odgovor, ali se nadam da negde u zasedi, nevidljiva poput ovih nano čestica kojima nam obogatiste vazduh, čeka odgovornost da naplati svu tu muku malog čoveka.