Piše Ranko Pivljanin: Vučić kao „pi ar“ Rio Tinta



Piše: Ranko Pivljanin, kolumna za portal Nova.rs

Kad je za petak najavio svoje 1869. obraćanje narodu, pomislio sam kako je to u kontekstu posete belosvetskih mešetara (Lajčaka i Palmera) koji lešinare okolo ne bi li Vučić konačno i formalizovao priznanje Kosova i konačno počinio onu izdaju kojom ga već godinama kore i tvrde da se na to obavezao. Međutim, umesto da izda Kosovo i Metohiju, on je izgleda rešio da izda (da li oročeno pod zakup ili na neki drugi način) druge delove Srbije i to, kako je ushićeno naveo, za dobrobit svih nas.

Već smo okupirani kineskom prljavom tehnologijom, pluća građana Bora i Smedereva odavno plaćaju cenu „ekonomskog prosperiteta“, uskoro će i Zrenjaninci koji, maltene, dve decenije nemaju pijaću vodu ostati i bez vazduha kad se zahukta fabrika guma, a sada je na red došao predeo Zapadne Srbije, tačnije Jadar, gde bi međunarodni korporativni džin Rio Tinto trebalo da već iduće godine otvori rudnik minerala jadarit iz koje se izdvaja skupi litijum karbonat, a Srbija, navodno, ima 10 odsto svetskih zaliha ove tražene rude. O tome se šuška godinama ali se stvar ove godine ubrzala.

I šta kaže predsednik? U najboljem maniru, savršeno instruiranog lobiste, Vučić je plasirao poželjnu sliku ove investicije u kojoj sve cveta od dobiti, napretka, ekonomskog oporavka, pljuštali su njegovi omiljeni argumenti u vidu procenta rasta BDP i silnih milijardi koje će nas od ekonomskog tigra vinuti u ekonomskog lava ovog dela Evrope. Pa veli: „Ukoliko bismo samo uz rudnik napravili fabriku baterija za električne automobile za koje je litijum osnova, naši prihodi bi bili 3,4 milijarde na godišnjem nivou puta 56 godina“. Pa vi računajte i trljate ruke.

Onda je najavio dolazak proizvođača električnih automobila što bi donelo nove milijarde, jer ako bi ona proizvodila 450.000 vozila, to bi na godišnjem nivou značilo 22,18 odsto BDP iz 2020, a ukupni prihodi bi na godišnjem nivou bili „neverovatnih, fascinantnih i fantastičnih“ 19.7 milijardi evra, euforično je saopštavao predsednik, puštajući mašti na volju koja, ako bi, ako bi se ostvarila, od Srbije napravilo Norvešku.

Sve u svemu, slušajući njega, imamo na pragu Eldorado, samo treba da zanemarimo jednu „sitnicu“ a to je kakve ekološke i zdravstvene posledice bi njegovo otvaranje ostavilo u tom plodonosnom delu Srbije, na zemlji, u rekama i u ljudima. O tome predsednik nije govorio, nije ni rečju pomenuo pustoš koja je ostajala iza prethodnih poduhvata Rio Tinta širom planete, uzgred najavljujući neku vrstu „oktrosianog“ referenduma stanovnika Podrinja po tom pitanju, demagoški pominjući da je „za nas volja naroda Bog“.

Možemo samo da zamislimo kakav će to referendum biti, sa kakvim pitanjem, pod kakvim pritiscima, propagandom i zbunjujućim porukama koje bi fokus tamošnjeg stanovništva, koje je samo na nivou instikta i poluinformacija namirisalo zlo i pobunilo se. Ne sumnjamo i da će „pobuna“ biti amortizovana najubedljivijim argumentom – novcem: Rio Tinto je tamo već, prema njihovom priznanju, samo u istraživanja, studiju izvodljivosti, procene uticaja na životnu sredinu već uložio 200 miliona dolara, pa ne sumnjamo da će biti novca i za pacifizaciju bundžija koji će dedovinu zameniti za čvrstu valutu i umesto da oru zemlju i po njoj sade, postati uposlenici multinacionalke kako bi kopali po njenoj utrobi na 600 metara dubine. Ako su „animirali“ predsednika države da im onako posvećeno radi krizni „pi ar“ koristeći autoritet najveće državne funkcije, kakav će biti problem da podrinjskim seljacima banknotama zaslepe oči.

Promovišući novo, „litijumsko doba“ Srbije predsednik ni jednom rečju nije pomenuo potencijalnu cenu tog poduhvata a koja, i odokativno i stručno procenjena, izgleda zastrašujuće. Dragana Đorđević, naučna savetnica u Institutu za hemiju, tehnologiju i metalurgiju (IHTM) Univerziteta u Beogradu je uverena da će rudnik doneti više štete nego koristi Srbiji, a one najproblematičnije je iznela je u intervjuu za Balkan Green Energy News. Navodimo samo neke.

„ Ruda koja bi se vadila, nakom usitnjavanja tretirala bi se koncentrovanom sumpornom kiselinom na temperaturi od 250 stepeni, što ujedno čini i najrizičniji deo u postupku eksploatacije litijuma iz jadarita, jer je neophodno obezbediti veliku količinu vode i energije.

Pare agresivnih kiselina koje će se koristiti za ekstrakciju litijuma i njegovo prevođenje u litijum karbonat će otparavati u atmosferu i nagrizati zeleni pokrivač, a takođe i pluća i kožu ljudi i životinja. Ukoliko se, da bi se spustila temperatura procesa, bude koristila fluorovodonična kiselina (HF) za razaranje silikatne strukture koja prožima jadarit razvijaće se ekstremno toksični gas silicijum fluorid (SiF4) koji će takođe odlaziti u atmosferu i predstavljati stalni rizik po zdravlje ljudi i životinja, a za koji ne postoji nikakvo ekološko rešenje da se spreči njegova emisija u vazduh.

Ne postoje nikakve informacije o tome kako će se postupati sa otpadnim rudničkim vodama pre nego što se puste u reku Jadar. Izlivanja reke, koje se inače dešava za vreme velikih voda i prilikom poplava, će zbog klimatskih promena biti sve češće. Zagađene vode iz Jadra će se izlivati u plodna polja doline ove reke i rasejavati otrove na poljoprivredno zemljište zagađujući ga trajno, a takođe će prodirati u podzemne vode jer su površinske i podzemne vode povezane.“

Dakle, stradale bi i podzemne vode su važan resurs pijaćih voda i njihovo zagađenje bi bilo trajno. Otpadne vode iz Jadra išle bi u Drinu, preko nje u Sava pa bi bila ugrožena sva naselja i gradovi u priobalju ovih reka koji se iz njih snabdevaju vodom, plodna zemlja od koje se ovde vekovima živelo bila bi devastirana zanavek a brzo će doći vreme da nezagađeno zemljište bude vrednije od litijuma. Prosto rečeno, baterije iz onih Vučićevih električnih automobila se ne jedu.

Pa vredi li to sve to ona 4 odsto rudne rente koju će plaćati Rio Tinto i na čemu konkretnom zasnovanim maštarijama predsednika o fabrikama baterija i automobila? Više liči da će Rio Tinto, kao i toliko puta do sada, uzeti ono za šta je došao i kada zaradi koliko je projektovao, preproda ili napusti investiciju, a nama ostaviti zagađene reke i zemlju, zatrovan vazduh, obolelo stanovništvo, arsen, živu, olovo, kiseline, jednom rečju ekološku katastrofu za koju niti ćemo imati snage ni vremena da je saniramo.

Je li sve ovo predočeno predsedniku, je li on to hteo da vidi i uvaži i vredi li njegova neutaživa potreba za bildovanjem BDP-ja devastiranja dela teritorije Zapadne Srbije i zdravlja njenih ljudi (ali i dobrog dela ostatka)? Prodali smo fabrike, sad prodajemo resurse, na kraju će doći na red i ljudi. Problem je što bolesni robovi nisu imali nikakvu cenu nikada, pa ni na ovoj modernoj robovlasničkoj pijaci. Hoćete li, bre, jednom prodati nešto što je vaše?