Piše: Teofil Pančić, kolumna za portal ''Autonomija''
Naposletku, možda je ipak odgonetka u kućnom vaspitanju.
Mladi pisac Filip Grujić, Novosađanin sa beogradskom adresom (i NS tablama na automobilu), izgleda da je stekao prilično solidno vaspitanje od majke Marine i oca Slaviše. Ne, ne mislimo na onaj bazični bonton tipa „dobar dan“ i „doviđenja“, koji se podrazumeva, a malograđane tako fascinira, nego na svojevrsno društveno vaspitanje: na to kako biti čovek među drugim ljudima.
A čovekom je najteže biti kada ti nije dobro, kada nedužan postradaš, kada te zadesi neka nepravda. Grujić je nedavno bio nekoliko dana u Splitu, malo književnim poslovima, malo zato da se brčne u najlepšem junskom moru, i tamo ga je zadesio maler da naiđe na idiota – ili grupu idiota – koji će mu izbušiti sve gume na parkiranom automobilu, tako temeljito da ih se nije dalo popraviti. Jedini nekom tužnom vrstom razuma objašnjivi razlog zašto mu je to učinjeno bio je to što su njegove registarske tablice ukazivale na to da dolazi iz Republike Srbije.
Slika izbušenih guma ili automobila bačenog u more jedan je od najstarijih mračnih stereotipa na uvek turbulentnoj srpsko-hrvatskoj magistrali, slika koja je uveliko prethodila ratovima, a vidimo da ih je i nadživela. Najdublje ukorenjeni stereotipi uvek su oni koji sadrže i delić nesporne istine, na kojem se onda gradi obimna konstrukcija kojekakvih fantazama. Tako je i s tim prokletim automobilima: malo kome se desilo nešto takvo, malo ko zna nekoga kome se to desilo, pa ipak, nije baš ni da se nikada nikome nije desilo; dovoljno za bujanje narativa o „onima tamo“ kao zlim ustašama i „nama“ kao njihovim nedužnim žrtvama.
Kako god, neko je Filipu izbušio gume. I gume su ciljano izbušene nekome. Počinilac svakako ima ime i prezime, i bilo bi jako dobro da ono što pre postane poznato, a on (nekako ne verujemo da je ona) „dostupan organima gonjenja“. Ali, hajde da vidimo kakav je identitet žrtve iz ugla počinioca. Nema razloga da verujemo da taj zna kome je tačno (dakle, lično) izbušio gume, niti da ima nešto protiv baš njega, Grujić Filipa. Nego je gume izbušio – da parafraziramo naslov jedne zanimljive antropološke knjige – imaginarnom Srbinu, nekome ko bi valjda trebalo da „primi i prenese poruku“ da takvi kao on (kakvi?!) nisu dobrodošli u Splitu, koji je Hrvatska, a Hrvatska su Hrvati, a Hrvati su taj konkretni gumobušitelj – nazovimo ga Ante, tako nam je najlakše – jer Hrvati koji ne misle i ne čine kao naš simbolički, ali i stvarni Ante nekako i nisu pravi Hrvati – u čemu se s našim prpošnim Antišom slažu svi koji su nalik njemu i sa ove, srpske strane ogledala.
Elem, Ante-prezime-mu-ne-znate poslao je poruku „svim Srbima“ u ime „svih Hrvata“ (pardon, u ime „pravih Hrvata“), a sad, što je poruka stigla baš na dresu Filipa Grujića, a ne nekog drugog, njemu mindeđ. Ako sam nisi persona, zašto bi uopšte tražio persone negde drugde? Dovoljno je da umeš da razabereš slova na registarskim tablicama.
Filip Grujić je, međutim, demonstrativno odbio da primi i razume poruku. Jeste, morao je da nabavi nove gume, ali toliko od njega u ovoj igri. Medijima je (i tamošnjim i ovdašnjim) ispričao koliko je Splićanki i Splićana bilo ogorčeno i posramljeno onim što mu se dogodilo, i koliko su mu pomogli, što bi se reklo, „materijalno i nematerijalno“. I još je dodao da ga uopšte ne zanimaju te bolesne „identitetske igre“ iz vremena Jugoslavije i krvave parnice za njeno nasleđe, da je rođen posle ratova i da ne želi da na sebe preuzima ni tuđa potraživanja ni tuđe dugove. I da se vidimo i dogodine… možda u Prizrenu, ali svakako u Splitu.
Drugim rečima, Filip Grujić je odbio da bude žrtva. Zašto, kad on jeste žrtva? Da, ali pre svega je žrtva izvesnog „nesporazuma“. Taj koji mu je izbušio gume mislio je da ih buši „Srbinu“, a izbušio ih je Filipu. Nema veze što pri tome i Filip sasvim lako može biti Srbin: bitno je da on odbija da bude onakav Srbin kakav je potreban i splitskom gumobušitelju i ovdašnjim licemernim narikačama i fabrikantima šovinizma.
Možda je ovo odbijanje nagoveštaj suštinske promene tzv. paradigme? U vreme zakuvavanja ratova, izvesni su se ovdašnji (a i tamošnji) pouzdano nezaklani pisci upinjali i trtili da tobože impersoniraju „ostatak zaklanog naroda“ i da progovore njegovim zagrobnim glasom; to nije izašlo na dobro. Možda bi vredelo pokušati s obrnutim postupkom: personalizovati „simboličku“ žrtvu sve dok ona ne postane sasvim neupotrebljiva za obe strane, i tako napokon obesmisliti same činove mržnje, koji ostavljeni bez konteksta u kojem jedino mogu funkcionisati ugibaju kao meduze nasukane na jadranskim plažama.
