Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Stadionski poklič Vučiću p*deru, sadrži u sebi sve segmente bele svetlosti od kojih se sastoji duga, potpuno nedužna u ovom pripovedanju. To je glas u boji koji sobom nosi ironiju i veštinu ruganja. Taj se horski slogan ne bavi erotskim svojstvima vladaoca, koga je briga šta on čini sa sobom. P*der u ovom sloganu je samo začin u masovnoj dijagnozi socijalne patologije. Svako je ono što jeste, uzvik mu omogućuje da to bude ili ne bude, čak i da obogaćuje način života koji ga čini srećnim: spreda, otpozadi, sa strane. To je bogatstvo izbora za one koji najbolje znaju kako se izbori dobijaju.
Ovaj tekst je ogled poštovanja za sve ljude koji vole. P*der je kodno prezime junaka.
Poklič o kome se govori pripada samo izabranom. Kao i sve drugo.
Publika koja upućuje poruke samo zbog toga i postoji. Navijanje još nije odmaklo od kolektivnog lova, životinja se hvata povicima. Bavljenje predsednikom je delikatni obred negiranja ili uzdizanja, a naročito ravnodušnosti. Rulja ili gomila nemaju mehanizme opštenja izvan spontanih podsticaja, reaguju na akumulaciju izazova. Vučić p*der je uveden na stadione kao pokazna vežba slobode, a on je etalon sukoba sa svakim njenim oblikom. Masovna galamdžijska jeres je morala biti ugašena zbog te iskre opiranja negdašnjem huliganu drugog reda, pa je čitava horda batinaša, a kasnije i ubica ućutkala neproverene horske glasine o Vučiću p*deru.
Moguće da je taj poklič pokazuje ili donosi masovnu ljubav i divljenje, ushićenje pred dvopolnim bogom a u sebi čuva skrivene poruke zanosa. Jedna sportska parada ponosa, recimo, na kojoj je predsednik države sam, izabrani učesnik koji ne razume razloge za svoj vladarski trans. I takav se gordi pred klicanjem svetine: živeo kralj, živeo nam doveka Vučiću P*deru! Da nas dugo vodiš putevima pobede i napretka, da sa još više sile budemo bolji od svih, naročito od Nemaca. Volimo te Vučiću p*deru!
Ispostavilo se da takvoga nigde u svetu nema osim u nas pa je i klicanje samo naše. Predstave sa mlevenim ljudskim mesom, delo istih dobrotvora koji su proterali svetogrđe sa stadiona, dovele su predsednika do kanibalske ekstaze. Neki uhapšenici tvrde da su bliski sa šefom države. Hapsi ih onaj koji im je dao poslove, zločince je sramota od dela biografije gde se nalazi i on.
U nedostatku snaga za nasilnu kontrolu navijačkog govora, ponovo je uspostavljen horski verbalni delikt, davno proteran i osakaćen nasilnom cenzurom. Ponovo se čuje lekoviti usklik koji se vratio tragom osvojene skaredne slobode. Ništa drugo se ne traži, niti se uzvik uopšte tiče Vučića koji je uveren da ga se tiče sve. To je samo oblik opštenja nesrećnika sa sobom, početak pobune protiv ćutanja.
Vučiću p*deru je dobilo samostalni život nezavisno od imena, jer ono postaje samo ružni deo potpune nagote lažnog kralja. Zarobljeni ljudi u toj kratkoj priči tragaju za izlazom iz zemlje zabranjenog govora. Iznad Zvezdinog stadiona, kako reče Terzić, lebdi duh Aleksandra Vučića, iznad Partizanovog samo glas koji pretvara duh u grešno telo: Vučiću p*deru! Čisti sukob sablasti i materije, pobeda glasa nad maglom kroz koju zvuk stiže do vladara. Nema Aladinove lampe, spiritualni Vučić izlazi odnekud iz Terzića. Vučiću p*deru odjekuje Humskom i rasipa se u šapat koji se gubi u katakombama raskopanog Beograda.
Iz Tokija stižu medalje, nema publike da bodri vitezove novog doba. Prazno je bez onih koji uzdižu sportske domete do olimpijskih visina. Vatre gore uzalud, pobednici se raduju samo u sebi. Srbija je već među sportskim silama. Olimpijski pobednici neće umeti da se odbrane kad se vrate. Napašće ih lovac na tuđa zlata. Bojim se da vitezovi ne umeju sa huliganom, njihovi dreseri su ih naučili da pred njim budu skrušeni, pognutih glava, uz zahvalnost za svoje podvige. Hvaliće njegovu posvećenost i darežljivost, prodaće najlepši deo svog rodoslova.
Reći će da je on bio njihova snaga i podrška. Šampioni će se poniziti pred prazninom. Poklanjaće mu svoje medalje. Treneri će govoriti o njegovoj veličini koja se vidi na prvi pogled. Hvata me tuga od slika šampionske poniznosti, bojim se za one koje sam voleo dok su bili borci. Strah me je da se moja sportska radost ne ugasi pred infekcijom u dvoru. Lebdi li duh Vučića p*dera nad Tokiom, i koliko je šampiona spremno da izbegne odvratni susret. Žao mi je, one koji mu se poklone više ne smatram svojim.
Na stadionima u Srbiji ponovo se gase horske poruke koje su i nastale kao negacija straha. Na prometnoj mirijevskoj ulici grupa dečaka galami iz jakih grla: Vučiću p*deru!
Krupni momak nosi u plavoj kesi ogromnu lubenicu i sikće prema deci: ućutite male vucibatine! Oni ga ne čuju od svojih glasova.
U Humskoj, Alkatraz, ma šta to bilo, sprema se da zauzme južnu tribinu i okupira pokliče.
U 20 časova ekskluzivno na Pinku, predsednik će dati izjavu od koje zastaje dah.
