Piše Milenko Vasović: Silnici i kukavice



Piše: Milenko Vasović, kolumna za portal Nova.rs

Da li ste pročitali čestitku koju je za prvi broj Nove redakciji lista poslala ministarka informisanja? Niste, nismo ni mi, ignorisala nas je Maja Gojković i čitav njen resor, baš kao što su mesecima ignorisali naš hod po trnju.

A juriće nas svi oni i ostali ministri pride, čim siđu sa vlasti, da nam daju izjavu, da objasne, da se izvinjavaju kako nisu krivi, nego nisu smeli od šefa.

Pojava Nove na kioscima do kosti je ogolila režimske floskule o slobodi medija, o ekonomskim slobodama, o rastu bruto dohotka, o novim radnim mestima. Sve laž do laži. Da je imalo slobode medija, Nova bi se štampala u Srbiji. Da ima ekonomskih sloboda, utrkivale bi se srpske neiskorišćene štamparije za godišnji kolač od najmanje pola miliona evra.

Da se brine o rastu BDP i zapošljavanju, ne bi posao bio prepušten firmi u inostranstvu. Devet godina je trebalo da se pojavi dnevni list koji nije pod Vučićevim skutom. Sve što se doveze na kioske, sem Danasa, je pod uticajem čoveka koji kontroliše čitavu Srbiji, a zauzvrat sve teže kontroliše sebe.

Svaki Tarabićev komšija zna za staru kremansku mudrost – ko ne stavi sve pod šapu, mala mu je šapa. To su znali i komunistički diktatori, zato su ugasili Grolovu Demokratiju. Odmah po oslobođenju 1945. organizovali su svoje naprednjake koji su se tada zvali skojevci da plene i pale demokratski nedeljnik. Na Slaviji su hrpu novina i jednog kolportera polili benzinom. I, gorelo je.

Znali su to i Milošević i njegov ministar informisanja. Zato su ugasili Ćuruvijin Dnevni telegraf i još ponešto. Sve što je narušavalo njihovu idiličnu sliku zemlje koja propada. Tako su opstruisali istinoljubivi, nekadašnji B92 pod izgovorom da je „voda ušla u koaksijalni kabal“ pa predajnik ne radi. Ista matrica važi i danas, jer dolazi iz iste, udbaške kuhinje. Tobož vlast nema ništa s tim, eto grafičari nemaju kapaciteta.

Zamislite koliki je strah kada nijedna štamparija nije smela da nas štampa. Čak ni ona čiji su vlasnici u Nemačkoj i Švajcarskoj i koja je svojvremeno donirana Srbiji baš za printanje nevladinih novina.

Grafičari su posebna fela. Uvek uz vlast, s ciljem da za sebe iskoriste „restlove“. Dok sam radio u bivšem Borbinom nedeljniku štampali smo naslovnu stranu sa Miloševićem ili Lepom Brenom, nisam siguran, i tiraž je razgrabljen. Urednici su tražili doštampavanje, nije vredelo – nema kapaciteta. A onda su grafičari za svoj džep odštampali desetine hiljada i prodali preko kolportera. Dakle, može.

To što se Nova štampa u inostranstvu je velika Vučićeva bruka. Kao i gospođice Brnabić i one ministarke privrede i ministra finansija… svih „silnika“ oko njega. I kukavca, naravno. Predsednik ima ogromno iskustvo sa disciplinovanjem medija, bio je Milošević cenzor, svedok progona ondašnjeg Blica i Dnevnog telegrafa iz beogradskih štamparija. Slao je poruke
pokojnom Ćuruviji.

Čovek koji u kancelariji ima devet televizora kupljenih našim parama, koji „volonterski uređuje“ sedam nazovi novina i sve nacionalne televizije, uplašio se jednog dnevnog lista. Zato su nas isterali iz Srbije. I da bi im mesto štampanja poslužilo za napade – svaki dan i na svakom mestu.

Istina je njihov problem, a ne Nova.