Piše Ranko Pivljanin: Pacovi i siroti mali hrčki



Piše: Ranko Pivljanin, kolumna za portal Nova.rs

Vidim da je predsednik poslao originalan poklon opoziciji: četiri hrčka u kavezima. Bila je to, zapravo, uzvratna poseta njegovih izaslanika kao odgovor na ono gostovanje predstavnika Narodne stranke u dvorima na Andrićevom vencu kad se umalo ne potukoše, nego su „kobre“ sprečile da Vučić isprebija četvoricu narodnjaka (op. c. A. Vulin).

Lep gest predsednika, potpuno u skladu sa njegovim poimanjem stvarnosti i međuljudskih odnosa gde se vodi „štakorska“ politika iz koje izviru prenose se i poruke iste sadržine i simbolike. Vi ste miševi, ja sam mačak, vi ste tu da bežite a ja ću da vas jurim, za vas su rupe, za mene rezidencije, vi ste mali i nemoćni a ja veliki i svemoguć i mogu da vas za obrok pojedem – moliću samo predsednika da, ukoliko i do toga dođe, to ne postavlja na Instagram zajedno sa onim punjenim lignjama, sarmicama u zelju i vrućim lubenicama.

Možda Vučić, ili oni koji su ga savetovali ovo da uradi (ako se neko to uopšte i usuđuje), ili, pak, oni koji su ovo uradili u njegovo ime, misle da su siroti mali hrčci za sirote male opozicionare na podlozi od naših novina „Nova“, čije izlaženje su sabotirali mesecima, dobar štos, ali nije.

Niti je duhovito, niti je smešno, niti je ovo u čemu i kako živimo komedija – farsa jeste, tako da ovaj naprednjački nazovi humor može biti zanimljiv samo onima koji su ga osmislili i nikome više. On je odvratan i u zamisli i u realizaciji i u poruci koju nosi i ima nečeg baš glodarskog u sebi na šta bi moglo da se odgovori jedino mišomorom.

Nema tu mesta za viceve i ćeranje komedije niti ovaj postupak ima za osnovu i ishodište ono što je o komediji zapisao jedan mudri Španac u svom romanu: „Komedija nas uči da život ne treba shvatati ozbiljno, a tragedija nam pokazuje šta se dešava kada zapostavimo ono čemu nas uči komedija“. Nije to ta vrsta (ne)ozbiljnosti, pre je direktna prečica za tragediju koju oni što ispisuju taj komad, prilagođavaju scenu, režiraju i igraju glavne uloge niti vide niti hoće da vide. Računajući, valjda, da će se njen rasplet odigrati preko grbače publike, a glavni glumci će se izvući – pretpostavljam nekim pacovskim kanalima. Bojim se da neće, jer se u ovom bizarnom teatru apsurda sve pomešalo i može se očekivati publika na bini pre nego što se spusti zavesa, a ovi zapale na zadnji izlaz.

Prisustvujemo krajnjem stadijumu banalizacije politike i političkog opštenja gde se prizemnim sredstvima pokušava relaksirati i relativizovati turoban ambijent nabijen ostrašćenošću, mržnjom, podelama, sitnim i velikim podvalama, korupcijom, kupovinom ljudskih duša i, do sada, neviđenom uzurpacijom i privatizacijom države i njenih institucija. Društvo truli, a raspala taraba se pozlaćuje da šljašti.

Ljudi po gradovima nemaju pijaću vodu usred Evrope u prvoj četvrtini 21. veka; po selima i planinama im otimaju reke i sabijaju u cevi; drugi umiru od državnih ustupaka investitorima u prljave tehnologije koji su došli da zarađuju na račun našeg zdravlja; mladost ove zemlje sa zrnom soli u glavi, adekvatnom diplomom i znanjem beži odavde glavom bez obzira; onaj takozvani evropski put smo zatravili i sad nam prodaju priču o otvorenim klasterima, Kosovo postaje talac ličnih pogodbi jednog čoveka… Spoljno-politički diletantizam predstavljen kao vizionarstvo u formi Vašingtonskog sporazuma isporučuje račune – prekjuče smo bili dužni da preselimo našu ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim i šta god da uradimo čeka nas tamnovilajetski obrazac: ako ne ispunimo obećano i potpisano zamerićemo se Americi, ako ispunimo zamerićemo se Evropi i dobrom delu ostalog sveta, a mi ćemo da se igramo Toma i Džerija.

Zaista, ovakvih karikaturalnih likova i spodoba koji su nas zapali da nam odlučuju o zemlji i sudbini nema ni u crtanim filmovima. Pacovska posla.