Piše Ranko Pivljanin: Rodna ognjišta



Piše: Ranko Pivljanin, kolumna za portal Nova.rs

Onomad u Jadru sam gledao ljude koji napuštaju rodna ognjišta. Pre nekoliko dana sam stigao u ono koje bi trebalo biti moje. Oni tamo su sa svojih, mahom, oterani, ja sam sa svog otišao svojevoljno, valjda, u potrazi za nekim boljim, srećnijim i toplijim. Još uvek ne znam da li sam ga našao a, po svoj prilici, taj odgovor neću skoro dobiti, ako ikad i stigne.

One ljude iz lozničkih i krupanjskih sela tek čeka to pitanje. Neke već u odmaklom dobu kad se polako svode računi i traži mir a oni tek treba da se preračunavaju gde su, šta su i kuda su.

Meni i sličnima je lakše, mi smo svoje korenje počupali kad je bilo u zametku, mlado i bez mnogo žila, njihovo je otišlo duboko, očvršćalo, razgranalo se i očvrslo i kad ga sad iščupaš mnogo više boli, kao kad ti vade zdrav zub bez anestezije.

Inače, čudna je ta stvar sa zavičajem. Ima ga, odnosno može tako da ga zove, samo onaj koji je otišao, onaj koji je ostao nema s tim ni problem, ni poseban odnos, ni dileme. Njemu se sve podrazumeva, ti se ceo život boriš da se sa tim nekako razjasniš: ili ga idealizuješ, ili se trudiš da ga potreš u sebi.

Izmaštane priče o našim rodnim ognjištima su lepe i bajkovite, one stvarne su često tužne i teške. Onaj koji je otišao da se nikad više ne vrati na to pepelište živi onu prvu predstavu o njemu i mnogo mu je lakše – pati na bolji način. U njegovim vizijama zavičaj je idealizovan, on ne zna, ili neće da (pr)izna da su staze i bogaze o kojima ushićeno priča odavno zarasle, da su cvetne livade korovišta od trnja, da su ograde popadale i istrulile, da kuću više niko ne otvara. On u glavi čuva i gaji lažni privju koji ne može da se otvori u istinsku sliku lepote koju priziva.

Oni koji mu se povremeno vraćaju samo održavaju iluziju neprekinute niti i iskonske veze, zapravo obmanjuju i sebe i zavičaj. Nekako se sudarate kao ljudi koji odavno ne pričaju pa bi hteli da progovore ali ne znaju kako. Zavičaj, očigledno ne prašta odlazak, prima te hladno i rezervisano, pravi se da te ne prepoznaje i ostavlja da svoju muku mučiš sam. Ti njega držiš da je tvoj, on je tebe otpisao i drži te za otpadnika. Možda s punim pravom, jer ti si njega ostavio, nije on tebe.

Kuća je lepa, ali prazna. U taj tesani kamen život je uzidao tvoj deda ali njega više nema. Ispod krova koji su menjali otac i stric, odavno nema ni njih. Koliba stoji ali kao stanište paukova i osa, jer nema ni babe da je otvori. Nad tobom se i dalje nadvija stoletna jabuka ali njene grane nisu majčine ruke kojih, takođe, nema da čekaju raširene za zagrljaj. I one su zauvek sklopljene.

Ptice pevaju same sebi. Za njih zriju trešnje koje je otac sadio i kalemio da mu ih deca ne budu željna. Međutim, deca ne stižu kad i trešnje. Ne stižu ni kad sazru jabuke. Sve se ovde mimoilazi i kad do susreta dođe.

Dolazak je samo duvanje u usahli žar, ništa ne razgoreva samo vraća hladni pepeo davne vatre u oči. Onda one bride i peku i iz njih počne da kaplje u taj pepeo. Iz toga se može zamesiti samo neutaživa bol, uduplana saznanjem da zavičaj nisu ni kuće, ni bašte, ni livade, ni zgrade, ni ulice nego ljudi koji u njima žive i po istim hodaju. A kad nema ljudi, nema više ni zavičaja.