Piše Dejan Žujović: Kad mi stane dah



Piše: Dejan Žujović, kolumna za portal Nova.rs

Kult vatre i Velike zmije. Ludilo Rudnika. Bjesovi. Zli duhovi u nama. Pesma sa albuma Sve što Vidim I Sve Što Znam iz 1997. godine. Mnogo sam ih voleo, posebno pesmu Vraćam se dole. Ova je nešto drugo. Vrlinu da prepoznam kod sebe i kod drugih, da naučim da volim, da praštam i da delim. Suština čoveka u jednom stihu. Koliko je toga ostalo danas u nama?

Kada Vam staje dah? Meni dok gledam mučene ljude koji padaju sa aviona koji poleću sa kabulske piste. Kao i dok sam gledao ljude koji skaču sa Bliznakinja u ambis smrti. Ne zanimaju me Vaša zlurada objašnjenja. To su ljudska bića. Nečija braća i sestre. Nečiji roditelji ili nečija deca. Za njima ostaje samo bol. Običnog čoveka. Onog čije lice nikada nećete videti na ekranima svojih televizora. Lice žrtve.

Uvek gledamo lica krvnika. Bez grča, bez ikakve griže savesti. Izgovaraju rečenice prepune mantri o razumevanju, bezbednosti, miru i harmoniji. Dok im se krv cedi iz rukava. Ali se silno iznenade kada dobiju cipelu po glavi, kao u Potočarima pre neku godinu. Kada osete osvetu malog čoveka. Neki ljudi ćute, ali ne zaboravljaju.

Gledam vesti iz Avganistana i sve mi je jasno. To što oni doživljavaju. I mnogo me podseća na ovu našu mučenu zemlju. Koju su isto najgori okupirali. A mi je predali bez otpora. Izjedeni korupcijom, plemenskom neslogom i neznanjem. Kao što su zalizani evro-atlantisti pregovarali sa Talibanima, tako razgovaraju i sa našom varijantom. I daju im legitimitet. I jedni i drugi lepo i blago pričaju u trenutku preuzimanja vlasti. Ali mudri znaju šta će da se dogodi. Da će pre ili kasnije maske da spadnu i da će da se ukažu prava, ružna lica. To lice su videli mnogi od nas. Neki su dobili metke u leđa. Nekima je kuća zapaljena dok se puca u izlazna vrata. Neki su trpani u autobuse kao marva. Nekima je prećeno otkazom. Neki su i gaće morali da skinu. A neki su završili na ogavnim fotografijama. Iskasapljeni. Slično nekim snimcima sa Srednjeg istoka, zar ne?

Neke države, udavljene u moru političke korektnosti, spremne su da pošalju pomoć. U Avganistanu će svaka pomoć da završi najpre u džepu glavnog poglavice, a onda niže prema hijerarhiji. Pokradena, zloupotrebljena za lično bogaćenje, a da do običnog čoveka ni mrvica ne dođe. Na šta Vas ovo podseća? Preterujem u paralelama u ovoj kolumni? Na žalost, ne bih rekao.

Kao što mislim da oba društva imaju samo jedan put da izađu iz pakla u kom su završili. Da budu izolovana od ostatka sveta dok se ne dozovu pameti. Koliko god bude potrebno. Ovako, privid normalnosti će samo da odlaže neophodnu amputaciju gangrenoznog tkiva. Dok pacijent slomljen sepsom bulazni u magnovljenju. Poput voditeljke Željkovog dnevnika.

Pa šta da radimo? Da skačemo i mi? To bi oni i voleli. I jedni i drugi će širom da otvore granice. Da svako smisleno biće može da pokupi pinkle i pobegne. Nama svake godine pedeset hiljada takvih ode. Nisu to više radnici na građevini. To su fakultetski obrazovani ljudi, oni što su sutra trebali da guraju ovu zemlju napred, svojim znanjem i sposobnostima. U Avganistanu će da ostanu samo uzgajivači maka, ovde motači kablova.

Moramo da pritisnemo svoje stranačke poglavice. Da se dozovu pameti, sednu za sto i naprave nukleus oko koga će da se skupe svi oni koji ne žele Avganistan od Srbije. Ako oni ne mogu, mi ćemo. Pokreti, udruženja građana, ekolozi. I kao što šerijat mora da se eliminiše, tako bi i mi prvo promenili Izborni zakon. Ukinuli poglavice. Napravili civilizovano društvo za sve ljude. Jer mi to možemo.