Selfi Aleksandra Vučića



Piše: Stojan Drčelić, kolumna za portal Nova.rs

Ima tih fotografija i snimaka koji ostaju u sećanju zauvek i po kojima pamtimo neke događaje, ljude, saznajemo o vremenu, o epohi. Gola vijetnamska devojčica koja trči putem ispred američkih vojnika tokom masakra u Mi Laju, trogodišnji Džon Kenedi, pored majke Žakline, kako vojničkim pozdravom ispraća očev kovčeg, Brant na kolenima, Kinez koji prkosi tenku na pekinškom Tjenanmenu…

Dugačka je to lista, može je dopisati kako se ko čega seti, nije važno da li su u pitanju gole zadnjice Lenona i Joko Ono, ili fotka crvenoarmejaca koji kače zastavu pobede na Rajhstagu… Svejedno, zajedničko ovim fotografijama je što odmah asociraju na vreme i okolnosti i imaju snagu podsvesnog poistovećivanja bez obzira na generacije.

Tako ja, recimo, kad dođe vreme za obeležavanje nesreće u hrvatskoj Oluji, nikada ne pomislim, grešna mi duša, na kuće u plamenu, traktorsku kolonu ni leševe rasute širom Krajine.

Oluja je za mene fotografija na kojoj hrvatski vojnik, neko ustaško đubre, vuče za nos jednu srpsku staricu. Sigurno znate tu fotografiju, ako je slučajno niste videli, naći ćete je ako ste uporni. Hrvatski oslobodilac, Tuđmanov vitez i pobednik za nos vuče staricu. Nema tu ni noževa, ni maljeva, ni jama, niti odsečenih glava. Nema ničega sem slike na kojoj mlad nasmejan čovek u uniformi, vuče za nos jednu staricu. I to boli. I pamti se. Bol i poniženje rezervisani su za sliku, a bes nekako uvek i nepogrešivo za Miloševića.

Tako i danas kad posmatram Vučićeve lažljive lupinge, kukumavčenje oko svake moguće teme koje se dohvati, stalno mislim, šta li će jednom kad sve ovo prođe, biti slika ili snimak njegove epohe. Šta je ono po čemu će ga pamtiti, šta je to što će biti njegov selfi a da nisu njegove objave kako jede punjene paprike kod mame, ili krilca kod besne Ane Brnabić u zaposednutoj rezidenciji podšišanoj i dekorativno osvetljenoj kao da je on sama izmislila vakcinu za koronu ili makar Gugl ili Instagram.

A onda sam video snimak na kome jedan đilkoš s repićem, muštra i izdire se na radnike na građevini Kliničkog centra Srbije koje sprema za njegov dolazak. Šta da viknu i kada da aplaudiraju, jer eto svemogući Vučić pravi ne samo najbolju bolnicu u Srbiji, ne ni u Evropi, nego u celom svetu. I te radnike videh i pomislih kako je valjda usud da taj mučeni Srbin uvek oborenog pogleda gužva šajkaču pred nekom osionom barabom. Gužvali bi i ovi, ali nemaju šajkače nego šlemove.

Poređani u vrstu ćute, misle o tome kako da odvoje neki dinar i za vikend ga odnesu svojima kući širom Srbije, prebiraju koliko im je ostalo u džepovima i kako da prežive u zlatnom dobu Aleksandra Vučića i još na skeli na 40 stepeni. I na kraju, kako da sklone pogled od razjarenog poslodavca, fukare sa članskom kartom. Taj mali poniženi radnički stroj nema iluzija da će se lečiti u Kliničkom centru kome prvi opsenar Srbije već klikće kao spejs šatlu. Oni znaju da će im se žene, deca i roditelji vući po raspadnutim varoškim bolnicama, jer stiglo bi i u njihov kraj zlatno doba, nego nema čime. Ni pruge, ni puta, ni valjanog mosta nema.

I eto, taj snimak je za mene Vučićevo doba. Jednom će taj stroj poniženih oterati u majčinu barabu sa repićem, zaboraviće zgužvane novčanice u džepovima i doći pred Vučićevu kuću. Osećaj poniženja će nadjačati strah. Uostalom, već su počeli da ga zezaju i njegovi. Kad su pozvali jednog bota na Vučićev skup, odgovorio je ovako: „Ako je sendvič sa ribom, kažite, da ne dolazim“.