Piše Dejan Žujović: Obrnuti red stvari



Piše: Dejan Žujović, kolumna za portal Nova.rs

Kada sam ga prvi put čuo pomislio sam na Goribor iz nekog razloga. Zbog nekih niti uličnog pristupa. Mogu da zamislim uličnog svirača koji sa lakoćom izvodi hitove ovog majstora. Nenad Marić, Kralj Čačka i Nina Bajsić. Veliko hvala informeru, Marini Jelisavac. Sjajan naslov koji lako odražava neke od naših najvećih slabosti. Nemanje reda, pravila, dobre procene. Narod sklon tehnici – s brda s dola.

Kada radite sa ljudima i otvoreno razgovarate sa njima dobijete brdo informacija. Ogroman broj penzionera koji dolazi na pregled ima penziju ispod dvadeset hiljada dinara. Sećam se svojevremenog izazova da viđenija politička lica izdrže mesec dana sa prosečnom platom. Sećam se i ko je prvi odustao. Šta mislite ko? Pa, naravno ON. Opsenar današnjice. Maestro sa kuglicom i šibicama. Gledam čestitu starinu ispred sebe sa nekom takvom penzijom. Pa da je ekser dnevno ukucavao četrdeset godina zaradio je više od te bede. On i dalje uredno prvo plati sve račune, onda lekove, a za njega, hranu, piće i život, šta ostane.

Starina je radio u nekoj firmi u Beogradu. Još devedesetih je pokradena i uništena. Dvehiljaditih je prodata, sravnjena sa zemljom i pretvorena u građevinsko zemljište. Poslednji direktor i ugovarač prodaje su sada u photoshop stranci. Opranih biografija, čistih lica i nežnih prstiju. Za razliku od čvornovatih prstiju čoveka koji sedi preda mnom. Oni su bili pametni i sposobni. On predodređen za žrtvu. Ili si lovac ili plen. Moj pacijent srndać je širom otvorenih očiju gledao te farove uperene u njega. Nije se micao. Neko je životnu energiju ugasio u njemu. Opijen je stajao u snopu svetla i čekao fatalni metak. Zvuk nije čuo, metak putuje brže od zvuka.

On je mrtav, samo mu niko to nije rekao. Avetinja svakoga dana, od svog skromno uređenog stančića do lokalne bakalnice. Često se usput spusti na klupu i ubije malo vremena sa vršnjacima koji isto imaju rupu na čelu. Aveti koje splavar još nije prevezao preko reke. Previše ih je. Čekaju po deset-dvadeset godina na to. Ali sigurno dođu na red.

Uveče seda u ofucanu fotelju. Na svom prastarom televizoru prati zabavu za narod televizije boje uloška. Sluša omladinu današnjeg vremena i ne razume. Ipak, nešto ga privlači da sve vreme prati taj rijaliti. Nešto kasnije počinje politička emisija. Prepoznaje neka lica. Lica predatora. Malo botoksirana, onako, ovlaš. U nešto skupljim odelima od onih iz devedesetih. Spušta pogled na sebe, u prastarom bade mantilu i papučama, i podiže ga ka perjanicama zlatnoga doba. Ima čudan osećaj u sebi. Kao da je prevaren. Nežno prelazi šakom preko rupe od metka na svom čelu i sebi kaže: “Tako je moralo da bude…”.

Deca su daleko. Sve su ređi ti pozivi telefonom. Dolasci još ređi. Nedostaju mu unuci koji su ga zasmejavali svojim sricanjem na srpskom. Jasno mu je zašto su morali da odu. Nije bio dovoljno dobar. Nije izgradio zemlju kako je trebalo. I to ga grize svakoga dana. Kako to da su onih dobrih sve punija groblja, a ovih loših sve punije emisije. Negde je pogrešio.

Prvo što je zakucalo na njegova vrata, posle dužeg vremena, je bila sekira vatrogasaca. Nađen je u svom skromnom krevetu ishabane posteljine u fazi raspadanja. Komšije koje su prijavile nesnosan smrad iz stana tvrde da su ga prepoznali samo po čvornovatim prstima i snažnom šakom kojom je prekrivao neku rupicu na čelu.